Vesti

U kontekstu stupanja na snagu Zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS“, broj 13/16), 24.marta 2016.godine Ustavnom sudu Srbije podneta je inicijativa za osporavanje ustavnosti člana 103. Zakona o menici ("Sl. list FNRJ", broj 104/46, "Sl. list SFRJ", broj 16/65, 54/70 i 57/89 i "Sl. list SRJ", broj 46/96). Obrazloženje i pravni osnov Članom 102. Zakona o menici ("Sl. list FNRJ", broj 104/46, "Sl. list SFRJ", broj 16/65, 54/70 i 57/89 i "Sl. list SRJ", broj 46/96) regulisan je način meničnog obavezivanja nepismenih lica. „Nepismeno lice ili lice koje ne može pisati menično se obvezuje kada na menici ili alonžu stavi rukoznak koji sud overi. Štambilj, muhur i potpis jevrejskim pismenima smatraju se kao rukoznak. Menična obveza može se primiti za nepismeno lice samo na osnovu punomoćja koje je ono izdalo i sud overio. Ovim se ne menjaju zakonske odredbe o potpisivanju pod trgovačkom firmom. U sudsku overu službeno lice mora staviti da lično ili preko privedenih svedoka poznaje lice koje hoće da se menično obaveže ili da izda punomoćje, zatim da je pomenutom licu pročitana izjava kojom se menično obvezuje ili kojom daje punomoćstvo i da je ono potvrdilo da to odgovara njegovoj volji. Overa mora imati službeni broj, pečat i potpis službenog lica.“ Članom 103. Zakona o menici propisano je da: „Potpis slepih lica na menici vredi samo onda kad ga sud overi na način propisan u prethodnom članu. To isto važi i za punomoćje izdato radi meničnog zaduženja.“ Dakle, članom 103. Zakona o menici, slepa lica se samo i isključivo na osnovu ličnog svojstva, njihovog senzornog hendikepa, izjednačavaju i čak ex lege smatraju nepismenim licima, pri čemu izraz „nepismen“ treba posmatrati u jednom širem smislu, kao nemogućnost i nesposobnost izražavanja sopstvene volje, nerazumevanje značaja svojih postupaka i nepostojanje svesti o posledicama radnji koje se preduzimaju. Član 21. stav 3. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/06) zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustavna zabrana diskriminacije razrađena je i potvrđena nizom relevantnih zakona u našem pozitivnopravnom poretku: U skladu sa odredbama članova 4-8. Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“, broj 22/09), svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva. Svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje. Polazeći od odredaba članova 6 i 7. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS“, broj 33/06), neposredna diskriminacija postoji ako se lica ili grupa (diskriminisani), u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom ili radnjom, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj zbog njegove, odnosno njihove invalidnosti. Posredna diskriminacija postoji ako se diskriminisani, zbog njegove invalidnosti, stavlja u nepovoljniji položaj donošenjem akta ili preduzimanjem radnje koja je prividno zasnovana na načelu jednakosti i nediskriminacije, osim ako je taj akt ili radnja opravdana zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Diskriminacija postoji i u slučaju ako se prema diskriminisanom očigledno ponižavajuće postupa, isključivo ili uglavnom zbog njegove invalidnosti. Povreda načela jednakih prava i obaveza postoji: 1. ako se diskriminisanom isključivo ili uglavnom zbog njegove invalidnosti neopravdano uskraćuju prava i slobode, odnosno nameću obaveze, koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi; 2. ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani; 3. ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje. Članom 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14) utvrđena su osnovna načela zaštite korisnika finansijskih usluga, i to između ostalog i pravo korisnika na zaštitu od diskriminacije kao i pravo na zaštitu prava i interesa korisnika. Prema izričitoj odredbi člana 101. Zakona o menici: „Menično se može obvezivati svako lice koje se prema propisima građanskog ili trgovinskog zakonodavstva, može ugovorom obvezivati.“ Propisima građanskog ili trgovinskog zakonodavstva nisu postavljene nikakve zapreke, niti ograničenja za ugovorno obavezivanje slepih lica. Šta više, Republika Srbija je 2009.godine ratifikovala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom («Sl. glasnik RS», broj 42/09) koja se zasniva na sledećim načelima utvrđenim članom 3: (a)poštovanje urođenog dostojanstva, individualna samostalnost uključujući slobodu vlastitog izbora i nezavisnost osoba; (b) zabrana diskriminacije; (c) puno i efikasno učešće i uključivanje u društvo; (d) uvažavanje razlika i prihvatanje osoba sa invaliditetom kao dela ljudske raznolikosti i čovečanstva; (e) jednake mogućnosti; (f) dostupnost. U skladu sa članom 12. konvencije, države strane ugovornice priznaju da osobe sa invaliditetom ostvaruju svoj pravni kapacitet ravnopravno sa drugima u svim aspektima života. U tom smislu, države strane ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće i efikasne mere kako bi se osobama sa invaliditetom obezbedila jednaka prava da budu vlasnici imovine ili da je nasleđuju, da kontrolišu svoje finansije i da imaju ravnopravan pristup bankarskim kreditima, hipotekarnim zajmovima i drugim oblicima finansijskog kreditiranja, kao i da osobe sa invaliditetom ne budu lišene svoje imovine nečijom samovoljom. Takođe, član 17. konvencije jemči da svaka osoba sa invaliditetom ima pravo na poštovanje svog fizičkog i mentalnog integriteta ravnopravno sa drugima. Članom 22. konvencije države strane ugovornice obavezale su se da će štititi privatnost ličnih informacija osoba sa invaliditetom, ravnopravno sa drugima. Član 9. stav 1. konvencije predviđa da će države strane ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, između ostalog, i informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, a u cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života. Posebno treba ukazati na odredbe članova 26 i 27. Bečke konvencije o ugovornom pravu od 23. marta 1969. («Sl. list SFRJ»-mu, broj 30/72). Naime, jedna članica ne može se pozvati na odredbe svog unutrašnjeg prava da bi opravdala neizvršenje ugovora. Takođe, svaki ugovor na snazi vezuje članice i one treba da ga, dobronamerno, izvršavaju- načelo pacta sunt servanda. U skladu sa članom 16. Ustava Republike Srbije, potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Polazeći od člana 194. stava 5. Ustava Republike Srbije, interna akta poslovanja banaka ni u kom slučaju ne smeju biti u nesaglasju sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom. II R A Z L O Z I Z A P O D N O Š E NJ E I N I C I J A T I V E Ako je suditi po vremenu važnosti nekog propisa, možemo biti ponosni na Zakon o menici koji navršava sedamdeset godina. Međutim, prirodno je da je ovaj sedamdesetogodišnjak i izgubio ponešto od svoje vitalnosti. Upravo se to dogodilo sa njegovim članom 103. koji je postao anahron i nesaglasan sa članom 21. stavom 3. Ustava Republike Srbije i odredbama članova 3, 12, 17. i 22. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom. Slepa lica se u svakodnevnom životu i poslovanju suočavaju sa ozbiljnim problemima, kršenjima i ograničenjima ljudskih prava i sloboda, povredama ličnog dostojanstva i mentalnog integriteta, ugrožavanja privatnosti jer banke, smatrajući ih nepismenima, prilikom otvaranja kreditnih kartica i odobravanja kredita zahtevaju od njih postavljanje punomoćnika i to ne samo u pogledu potpisivanja menice već i prilikom podnošenja zahteva u samim bankama. U tom smislu se protiv više banaka pred sudovima u Republici Srbiji vode prekršajni i parnični postupci. U obrazloženju Predloga Zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom koji je nedavno usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 13/16), stupio na snagu 27.februara 2016.godine, Vlada Republike Srbije kao predlagač ističe, između ostalog, i sledeće: „Sprečavanje diskriminacije i ostvarivanje prava u skladu sa potrebama osoba sa invaliditetom predstavlja trajnu opredeljenost Republike Srbije iskazanu u prioritetima i ciljevima predviđenim Strategijom unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS”, broj 1/07), Zakonom o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 42/09), kao i drugim brojnim dokumentima koji se odnose na unapređenje položaja osoba sa invaliditetom i sprečavanje diskriminacije po bilo kom osnovu. Na osnovu člana 4. tačka 1(b) Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom država se obavezala da preduzme sve odgovarajuće mere, uključujući i zakonodavstvo, u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom. Naime, rizici diskriminacije, marginalizacije i socijalne isključenosti osoba sa invaliditetom imaju tendenciju da se uvećavaju i umnožavaju te je neophodno kontinuirano preduzeti različite mere i aktivnosti kako bi se ovi rizici sveli na najmanju meru. Upravo iz tog razloga, u pomenutim dokumentima, a i samim Ustavom Republike Srbije, naglašava se da se odredbe zakona, propisa, odluke ili posebne mere koje se donose u cilju poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom, kojima se pruža posebna podrška neophodna za uživanje i ostvarivanje njihovih prava pod istim uslovima pod kojima ih uživaju i ostvaruju i druga lica, ne smatraju povredom načela jednakih prava i obaveza, niti diskriminacijom. U svakodnevnom životu, osobe sa invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti – telesnih ili senzornih oštećenja ili bolesti (slepe i slabovide osobe, osobe obolele od različitih mišićnih i neuromišićnih oboljenja ili kvadriplegije, kao i osobe koje nemaju gornje ektremitete), nisu u mogućnosti da se svojeručno potpišu, često su u situaciji da se od njih zahteva da, umesto svojeručnog potpisa, na dokumenta stave otisak prsta ili daju punomoćje drugom licu koje bi se umesto njih potpisalo. Ovakve situacije predstavljaju diskriminaciju po osnovu invaliditeta, imajući u vidu da se na taj način pravi razlika i vrši ograničavanje ostvarivanja prava, i, u svakom slučaju, ovakvo postupanje ima efekat narušavanja ljudskih prava i sloboda osoba sa invaliditetom. Ove situacije najčešće se dešavaju u bankama, organima uprave, turističkim objektima i drugim brojnim situacijama kada se, bez obzira da li je potpis obavezan elemanat nekog posla ili ne, osobama sa invaliditetom onemogućava ostvarivanje prava iz razloga što se kao poseban zahtev postavlja i svojeručan potpis koji ova lica nisu u mogućnosti da daju.“ Na osnovu izloženog, predloženo je Ustavnom sudu Srbije da, nakon razmatranja ove inicijative, polazeći od članova 167. stava 1. tačke 1. i 168. stava 2. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/06), istu usvoji i donese Odluku kojom utvrđuje da je član 103. Zakona o menici ("Sl. list FNRJ", broj 104/46, "Sl. list SFRJ", broj 16/65, 54/70 i 57/89 i "Sl. list SRJ", broj 46/96) u suprotnosti sa Ustavom Rešublike Srbije i potvrđenim međunarodnim ugovorima.