Edukacija i rehabilitacija

Dete sa oštećenjem vida u najranijem razvojnom dobu (Dip.Psiholog-S.Ristanić)

Dete sa oštećenjem vida
Rođenje deteta sa invaliditetom nosi sa sobom mnoge probleme i dileme sa kojima se ređe suočavaju porodice koje nemaju
dete sa invaliditetom.
Pri rođenju deteta sa invaliditetom roditeljsku sreću i ushićenje često zamenjuje tuga , očaj, katkada bes i osećaj
krivice i posebno strah vezan za sudbinu deteta. Trajanje ovog kriznog perioda je individualno.
Kada on prođe, ako roditelji uspeju da prihvate dete, javljaju se problemi vezani za brigu oko deteta i načina vaspitanja.
Da bi slepo dete naučilo neke veštine potrebno je daleko više truda, rada i strpljenja nego drugoj deci normalnog vida. Osim
toga kod ove dece češći su problemi i poremećaji u ponašanju. Razvoj je neujednačen, a da bi se to popravilo u što većoj meri,
potrebno je mnogo više stimulacije. Roditelji imaju i dileme vezane za lečenje, (da li da svoje dete podvrgavaju operativnim
metodama, hoće li one dati rezultate) zatim, oko izbora škole (Da li njihovo dete može nesmetano pohađati redovnu školu, ili bi
pak, bilo bolje da dete pohađa specijalnu školu), oko zanimanja (koja su to zanimanja kojima bi osobe sa oštećenjem vida mogle da se bave).
Problemi među supružnicima su češći a broj razvoda veći.

Iz svega iznetog, jasno se vidi da su porodice deteta sa invaliditetom i odnosi, koji u njoj vladaju, opterećeni
različitim problemima koji mogu, ako se ne reše na odgovarajući način, da negativno utiču na razvoj deteta.
Da bi dete sa invaliditetom (u ovom slučaju dete oštećenog vida) odraslo i postalo sposobno da samo brine o sebi i vodi
normalan život, od presudnog je značaja sposobnost i spremnost roditelja i drugih članova porodice da se suoče sa razvojnim
problemom svoga deteta i prihvate ga kao željenog i ravnopravnog člana bez obzira što oštećenje ili gubitak vida utiču na
psihofizički razvoj tako da ga u nekim aspektima ograničavaju a dete čine u većoj meri zavisnim od drugih.
USPOSTAVLJANJE KOMUNIKACIJE NEVERBALNA KOMUNIKACIJA
Komunikacija među ljudima, kojom se prenose misli i osećanja, najčešće se ostvaruje govorom. Pored ove, verbalne
komunikacije, poruke se saopštavaju i neverbalno - pogledom, gestom i pokretom. Takvo kumuniciranje je naročito karakteristično
za bebe pre nego što progovore i reči dobiju značenje za njih. U tom periodu reči zamenjuje "govor očiju" koji majke prilično lako razumeju.
Usled nedostatka vida slepe bebe nisu u stanju da se sporazumevaju na taj način već razvijaju poseban rečnik - rečnik
pokreta. On nije jednostavan za sporazumevanje tako da se kod majki javlja strah da ih dete neće shvatiti. Iako razumljiv, on
nije opravdan,jer slepa beba prihvata takvo komuniciranje i sama pokušava da na taj način saopšti svoje potrebe i osećanja.
Međutim, majci je teško da protumači neverbalni jezik slepe bebe. Za to je potrebno strpljenje koje će postepeno dati rezultat.
Ali, kada jednom uspostave takav oblik sporazumevanja, to će postati zadovoljstvo i za majku i za bebu. JEZIK OSMEHA
Sa uzraston od približno tri meseca, ljudski lik gotovo uvek automatski izaziva osmeh kod beba koje nemaju oštećenje vida.
Čini se da su bebe tog uzrasta najsrećnija bića na svetu koja se smeše svakom ljudskom liku. Međutim, dovoljno je uozbiljiti se
da bi beba, ako ozbiljan izraz lica potraje posle uobičajenog osmeha, postala zamišljena, zbunjena pa i uplašena, i da joj niz
obraze poteku suze. Prethodna ilustracija samo potvrđuje kolika je važnost čula vida i neverbalne povratne informacije, koji
dovode do razlika u jeziku osmeha između slepih beba i beba normalnog vida.
Slepe bebe počinju da se osmehuju u četvrtom mesecu na poznat glas ali ni tada osmeh nije ni automatski ni redovan. Pored
toga redak je i vedri, ushićeni smeh toliko karakterističan za njihove vršnjake neoštećenog vida. Postoji ipak dosta uspešan
način koji dovodi do osmeha. Najpouzdaniji način za izazivanje osmeha kod slepe bebe je neposredan telesni dodir sa njom i
milovanje. Ukoliko roditelj sa svojom slepom bebom ima kontakt dodirom od njenog samog rođenja, osmeh će se javiti čak i ranije nego kod beba koje vide. PRVE REČI
Negde oko prvog rođendana i dete oštećenog vida će verovatno izgovoriti svoju prvu reč. To će biti verovatno veoma jednostavna,
dvosložna reč koja će po glasovnom sklopu biti veoma slična gukanju koje se već čulo. Međutim, ona će služiti bebi da označi određenu stvar.
Prve reči neće uvek ličiti na one koje mi koristimo i biće potrebno nešto truda da bi se razumele. Bebin rečnik će biti
skroman ali zato ona te prve reči izgovara veoma ljupko, tako da je teško odoleti izazovu i ne imitirati ih. Veoma je važno da
reči koje dete čuje budu pravilno izgovorene jer jedino tako može naučiti da pravilno govori i da ujedno proširi i svoj rečnik.
Ovo je važno za svu decu ali posebno za decu oštećenog vida za koju će reč, kada porastu, biti značajno sredstvo izražavanja.
Događa se da mališani oštećenog vida, posle prvobitnog brzog napredovanja, oko druge godine života prestaju da uče nove
reči i kao da zaboravljaju one reči koje su već naučili. Ovaj zastoj i nazadovanje zbunjuje i plaši roditelje koji su puno
pričali svom detetu i tako mu omogućili da progovori.
Uzroci ovakvog zastoja nisu potpuno razjašnjeni. Čini se, međutim,da imaju veze sa burnim psihofizičkim razvojem deteta
koje, u tom periodu, nije u stanju da istovremeno sve postigne. Deci koja ne vide je potrebno više truda i vremena da razviju
svoje umne, govorne i telesne sposobnosti. Međutim, to je samo jedan od uzroka ovog zastoja u razvoju govora. Za razliku od
njih, pažnju dece koja vide privlače razni predmeti, igračke i slikovnice što izaziva i njihovu želju da ih imenuju. Ovu želju
zadovoljavaju odrasli koji pokazuju deci predmete imenujući uporedo sa tim njihove nazive. Zahvaljujući tome, dete koje vidi,
pogledom traži ono što je imenovalo. Na taj način se kod deteta razvija težnja da i samo imenuje predmete. Osim toga ako i ne
zna kako se nešto naziva, dovoljno je da pokaže šta želi i odrasli će ga razumeti ali će i imenovati predmet i tako mu olakšati
razvoj govora.

Ovakve i slične podsticaje nema dete oštećenog vida. Ukoliko su ova deca zanemarena u porodici, ako se sa njima niko ne
igra, ne priča im se, ona će kasnije progovoriti i njihov govor će biti manje razvijen pre polaska u školu nego kod njihovih vršnjaka koji vide. PRVI KORACI
Kretanje deteta koje vidi podstaknuto je onim što opaža oko sebe. Njega privlače sve te šarene, čarobne stvari koje želi
da dohvati. Za razliku od njega, iako druga čula mogu donekle da nadoknade nedostatak vida, slepo dete zvuci igračaka koje voli
neće podstaći da krene prema njima i pokuša da ih dohvati sve do trenutka kada shvati da objekat postoji i kada nije u njegovim
rukama , što se događa između 12. i 20. meseca života. Tek tada ono biva podstaknuto da vrši pokrete dosezanja i hvatanja, kao
i da se kreće u prostoru. Međutim, da bi moglo uspešno da dohvati predmet koji se nalazi negde u daljini, dete oštećenog vida
mora da ovlada još jednom veštinom.
Potrebno je da razvije i koordinaciju uho - ruka. Da bi savladalo ovu veštinu biće mu potrebno mnogo više vremena i truda
nego njegovim vršnjacima koji vide, koji će sličnom veštinom ovladati već na uzrastu između 4. i 8. meseca. Pored toga, ova
veština je usko povezana sa razvojem pojma o trajnosti objekta koji se takođe javlja oko prvog rođendana.
Tek kada ovlada svim ovim veštinama, malo, slepo dete će uspeti da pomoću zvuka odredi položaj predmeta i krene prema njemu.
Posmatranja ponašanja slepe dece pokazuju da ni jedno od njih nije naučilo da puzi ili da se na neki drugi način kreće
unapred dok predhodno nije, na osnovu zvuka, odredilo njegov položaj i ispoljilo želju da ga dohvati. Tako je za veliki broj
slepe dece karakteristično kretanje i puzanje unazad.
Prema tome, dok ne savlada sve ove veštine slepo dete, iako je u stanju da lepo stoji i kontroliše položaj svog tela, nije
u stanju da napreduje u pogledu kretanja u prostoru. Šta više, stvara se napetost koje se ono oslobađa posredstvom stereotipnih
pokreta - blindizama. Tako, na primer, dete vrti glavom, klati se i slično. Ova pojava često se zapaža i na kasnijim uzrastima
i predstavlja jedan oblik regresivnog rasterećenja od napetosti.
Posle prve godine života dete normalnog vida počinje da hoda i postepeno, osetivši zadovoljstvo zbog uspravnog položaja
tela, stiče ravnotežu i sposobnost sve slobodnijeg i spretnijeg hodanja. Za slepu decu se može reći isto. Kao i njihovi
vršnjaci, deca oštećenog vida u početku hodaju nespretno, sapliću se i padaju ali ipak stiču određenu veštinu, sigurnost i
samopouzdanje. Od ovog momenta razvoj kretanja kroz prostor kod ove dve grupe dece, odvija se različitim tokom.
Jednogodišnji mališan normalnog vida, i pored čestih padova, svakim narednim korakom postaje sigurniji i brži. Međutim,
česta osujećenja na slepo dete deluju drugačije. Naime, kod njega dolazi do zaostajanja, ono gubi veru u sebe i povlači se.
Kako raste, slepo dete sve češće nailazi na prepreke koje povećavaju opasnost od ozlede. Osim toga njegovo osvajanje kretanja
kroz prostor usporavaju i odrasli svojim upozoravajućim povicima koji na dete deluju kao kočnica i ono postaje sve opreznije i
pažljivije. Da bi se osećala bezbednije, slepa deca često hodaju ukočeno, pokreti su im ograničeni, bez hitrosti i spontanosti
koje su karakteristične za malu decu normalnog vida. Nasuprot njima, slepa deca su sklona da izbegavaju kretanje.
Da bi se slepo dete slobodno kretalo i uživalo u tome, potrebna mu je pomoć. Pre svega, treba mu omogućiti da se slobodno
kreće po kući. To se postiže takvim rasporedom nameštaja da mu se što manje objekata nađe na putu, odnosno, uređivanjem jednog
dela prostora u kojem se ono može kretati bez straha da će naići na nešto i povrediti se. Ako se i približi nekom objektu koji
predstavlja izvesnu opasnost, ne treba ga paničnim povicima uplašiti, nego ga treba naučiti kako da ga izbegne i razvijati kod
njega poverenje u sopstvenu mogućnost da se slobodno kreće.
Roditelji ipak treba da imaju na umu da je većinu ovih smetnji normalnom razvoju u znatnoj meri moguće ublažiti i
nadoknaditi tako da rođenje ovog deteta ne treba doživeti kao tragediju.
Njegovim prihvatanjem i odgovarajućim vaspitnim postupkom moguće je postići da ono u kasnijem razvoju postigne takav
stepen samostalnosti da ni u čemu ne zaostaje za drugim ljudima, o čemu svedoče mnogi primeri. Poznati su slučajevi ljudi sa
višestrukim oštećenjima čula - slepogluvonemih, koji su zahvaljujući ljubavi, razumevanju i pomoći svoje okoline, kao i
sopstvenim naporima, pisali knjige i osvajali doktorate, stičući opšti ugled i priznanje za svoje kvalitete. Pomenimo samo
slučajeve Amerikanke Helen Keler i Ruskinje Olge Skorohodove.
Naravno, nisu nepoznati i mnogi drugi primeri dece ometene u razvoju koja su, zapuštena i odbačena, u lošim uslovima i
lišena roditeljske pažnje i ljubavi, nazadovala u svakom pogledu, predstavljajući teret i sebi i drugima, bez ikakve krivice sa
svoje strane. Da bi se to izbeglo, potrebno je uvažavati preporuke koje dolaze iz specijalne grane pedagogije koja se bavi
vaspitanjem i obrazovanjem slepe i slabovide dece - tiflopedagogije, kao i iskustva mnogih roditelja koji su uspeli u svom
najplemenitijem zadatku - da biće koje su doveli na svet osposobe za samostalan i punovredan život, dajući mu ljubav i
primajući je od njega, što i jeste najdublji smisao roditeljstva.
Izvor:
  • Jelena Perepatić “Slepo I slabovido dete u porodici”, Novi Sad, 1999. Godine