Edukacija i rehabilitacija

Specificnosti motornog razvoja dece sa ostecenjem vida( dip.defektolog-i-banovacki)

    Oštećenje vida, potpuno ili delimično, može negativno da utiče na sve oblasti razvoja deteta. Naime, zbog netačnih, nepotpunih, iskrivljenih, zamrljanih, ili izostanka vizuelnih informacija, njihov razvoj može imati određene specifičnosti, tipične za ovu decu. Bitno je i da se tokom traganja roditelja za izlečenjem i medicinskom rehabilitacijom ne zapostavi razvoj drugih sposobnosti. Šta treba znati o motornom razvoju deteta sa oštećenjem vida? Usled delimičnog ili potpunog oštećenja dominantnog čula kao što je čulo vida, razvoj deteta je značajno izmenjen. Naime, ono vizuelne informacije o svom okruženju ne prima ili prima netačno, nedovoljno ili jednostavno ne može da ih shvati. Stoga je u ovim situacijama uloga roditelja od izuzetnog značaja. Roditelj mora prihvatiti prisutnost oštećenja vida kod svog deteta i ne treba da pravi greške koje često imaju negativne posledice po njegov razvoj. Tako npr. roditelji su skloni prezaštićivanju deteta, pridaju značaj samo medicinskoj rehabilitaciji, pri čemu gube dragoceno vreme. Ne treba negirati njihovo pravo da traže medicinsku pomoć za svoje dete, ali potrebno je da posvete pažnju i trenutnim razvojnim potrebama koje dete ne može samo zadovoljiti. Razvoj dece sa oštećenjem vida je isti kao i kod dece tipičnog razvoja po njegovom toku i potrebama. Ipak, razlike su u tome što se kod ove dece gotovo sve sposobnosti razvijaju sa zakašnjenjem potrebna je stimulacija, podsticaj i pomoć roditelja. Razlika u odnosu na decu bez oštećenja vida je u tome što slepa deca svoje ruke u trećem mesecu i dalje drže pored tela, kao u toku trudnoće, dok će druga deca tada početi da se igraju svojim rukama i da hvataju predmete oko sebe. Treba pokazati detetu i naučiti ga da manipuliše predmetima kroz različite igre, jer samo neće znati šta bi sve moglo da uradi sa njima. Potrebno je znati da je za potpuno slepu decu karakteristično postojanje pasivnosti u izvođenju pokreta i izrazima lica, te samim tim i u pokazivanju emocija. Svemu ovome ih treba naučiti. Dakle, slepa beba ne razvija prisan kontakt sa majkom kao beba koja vidi, jer nema mogućnost kontakta očima, ne vidi osmeh roditelja, pružanje ruku i sl. ukoliko to nije propraćeno direktnim obraćanjem bebi . Zato ne treba dozvoliti da izostajanje reakcije obeshrabri ili uplaši, jer dete ono što ne vidi ne može ni da reaguje na to. Takođe, deca sa oštećenim vidom kasnije prohodaju. Ništa ih ne privlači da se pokrenu, da uzmu u ruku nešto što su prethodno videli, upravo jer nemaju vizuelni podsticaj. Uz to, kod slepe dece se nekada javljaju i tzv. blindizmi, a kod slabovide dece hiperaktivnost. Jednostavno rečeno, blindizmi predstavljaju stereotipne, ponavljajuće pokrete tela ili delova tela. To mogu biti pokreti u vidu klaćenja, vrtenja u krug, okretanja glave u krug, trljanje očnih jabučica ili kod dece sa ostacima vida, mahanje šakom ispred očiju itd. Ovo se javlja ne kao rezultat nekog psihičkog ili fizičkog poremećaja ili slično, već stoga što kao i sva druga deca imaju potrebu za kretanjem i fizičkom aktivnošću, ali pošto nemaju vizuelnu sliku svog okruženja, ne usuđuju se da npr. trče po sobi, već izvode određene pokrete u mestu. Pritiskanje očnih jabučica prstima i ljuljanje tela opstaju češće između prve i druge godine života i ostaju na visokom nivou učestalosti i tokom predškolskog uzrasta. Da bi se uspešno borili protiv ovoga, roditelji moraju naučiti svoje dete koje pokrete može da izvodi telom i delovima tela, šta može postići izvođenjem tih pokreta, kako da različitim izrazima lica izražava svoje emocije i sl. Značajna je stimulacija predmetima jarkih boja ili samo približavanje predmeta slabovidom detetu, a za slepo dete stimulacija zvučnim predmetima, davanje predmeta detetu u ruke, pokazivanje i izvođenje pokreta direktno na samom detetu, stalno obraćanje i objašnjavanje. Slepom detetu je važno pokazati šta može da radi sa nekim predmetom, npr. igračkom, koje funkcije i primenu može imati. Ono samo to teško može shvatiti i, ako se roditelji ne igraju sa njim, držaće igračku u rukama bez osmišljavanja neke aktivnosti sa njom. Treba uzeti npr. autić ili lutku, dati je detetu da drži i pomerati taj autić ili delove tela lutke, tako što će roditelj staviti svoje ruke preko detetovih i zapravo njegovim rukama izvoditi pokrete sa igračkama. Ovo ima smisla, jer kod dece sa oštećenim vidom nema učenja imitacijom ponašanja, pokreta i izraza lica drugih ljudi. Treba omogućiti detetu da informacije prima onim putevima koji su mu dostupni. Tako npr. treba mu davati u ruke razne predmete kako bi osetilo njihov oblik, veličinu, materijal od kog su napravljeni i ispitalo pokretne i nepokretne delove predmeta. Taktilno istraživanje je važno za slepu decu zbog toga što na taj način ispituju i upoznaju svoju okolinu. Kod slabovide dece pak može da se javi hiperaktivnost i poremećaj pažnje. Hiperaktivnost ili poremećaj pažnje je upravo to, poremećaj pažnje, samokontrole i impulsivnost, a ne samo razvojna faza koju će dete prerasti, niti detetov bezobrazluk i neposlušnost ili pokazatelj neuspeha roditelja u vaspitavanju. Kod dece tipičnog razvoja motorička aktivnost se do 3 godine života povećava, nakon čega se smanjuje. Simptomi hiperaktivnosti mogu da nestanu sa odrastanjem deteta i približavanjem zrelom dobu. Hiperkinetičko ponašanje se češće javlja kod dečaka i na mlađem osnovnoškolskom uzrastu, tj. u prva 4 razreda osnovne škole. Uzrok je psihički i motorni nemir, smanjenje pažnje, neistrajnost u obavljanju nekih zadataka, te će tako dete npr. u toku časa u školi ustati i šetati po učionici ili raditi bilo šta drugo što mu je interesantno, a ne npr. pisati. Sa poremećajem pažnje ili hiperaktivnošću najbolje se boriti pohvaljivanjem i nagrađivanjem za poželjne oblike ponašanja, a ignorisanjem negativnih. Tako se npr. može reći detetu: Baš je lepo kad se igraš tako tiho, kada vratiš igračke na svoje mesto, kada podeliš čokoladu sa batom, sekom... Takođe je važno da pohvala ili nagrada usledi neposredno nakon poželjnog ponašanja, da bi samo dete što bolje shvatilo zašto je pohvaljeno ili nagrađeno. Treba imati na umu da kazne, kritike ili grdnja neće imati željeni efekat. Negativni oblici ponašanja na koje bi se tako reagovalo, zapravo mogu stimulisati dete da nastavi sa tim ponašanjem. Zbog čega se ovo dešava? Zbog toga što je detetu bitno da na bilo koji način privuče pažnju, a ono je to uspelo čak i ako ste se razljutili i kaznili ga ili izgrdili. Stoga, najbolje je, ukoliko je moguće, ignorisati ovakvo ponašanje. Naravno, ako nije u pitanju ponašanje kojim dete ugrožava sebe ili druge. U tim situacijama treba pokušati da se dete odvrati od toga, tako što će mu se dati neki zadatak za koji će biti stimulisano na prethodno navedene načine. Svakako, nagrade, ako se koristite njima, uopšte ne moraju biti skupe, to može biti i poljubac, odlazak u šetnju, park, kolač itd. Dobro je dogovoriti se sa detetom da za svaki urađen zadatak iz matematike dobije po jedan poen, pa kada skupi određen broj poena dobije neku nagradu za to. Treba postaviti određene granice i pravila koje će dete da poštuje i ne treba ih često menjati, jer je bitno da se ono na njih navikne, prihvati ih i nauči da funkcioniše na taj način. Dakle, da zaključimo da je uloga odraslih koji su najbliži detetu i brinu o njemu od neizmerne važnosti. Podsticaji, stimulacija, podrška, pohvale, nekažnjavanje, neprepuštanje deteta samom sebi izuzetno su bitni za njegov razvoj. Potrebno je obraćati se detetu, pričati sa njim, objašnjavati mu, jer će na taj način najbolje učiti i razvijati svoja znanja, komunikacione sposobnosti i upoznavati sebe, svoje telo, okolinu, predmete iz okoline i njihovu svrhu.
    Korišćena literatura
    1.Šupe T. RANA INTERVENCIJA ZA DJECU S OŠTEĆENJEM VIDA U EDUKACIJSKOJ REHABILITACIJI PRIKAZ PROGRAMA, Pediatria Croatica, 2010:
    2. Јаблан Б. Моторне и тактилне функције код слепе деце. Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Београд . 2007.
    3. Prvčić I. i Rister M. Deficit pažnje, ADHD ADD. Hrvatska udruga za disleksiju. Zagreb. 2002.
    4. Eškirović B. Vizuelna efikasnost slabovide dece u nastavi. SD Publik. Beograd. 2002.