Edukacija i rehabilitacija

Prilagođavanje na gubitak vida(Dipl. defektolog I. Banovački)

Prilagođavanje na gubitak vida
Svaka promena u životu zahteva da se na nju prilagodimo. Bilo da smo promenili mesto u kom živimo, kuću, stan, radno mesto i sl. moramo se adaptirati na te nove okolnosti. Isto tako, u slučaju nastanka oštećenja vida tokom života tj. odraslog doba, potrebno je da se adaptiramo na to i uskladimo svoje potrebe i aktivnosti sa sposobnostima. Bilo da je oštećenje vida nastupilo nenadano, usled povrede ili bolesti za koju nismo znali ili je pak postojala mogućnost nastanka istog, svakako dovodi do traume i stresa. Stres se može javiti kada događaji kao što su mogućnost gubitka ili sam gubitak vida, zahteva prilagođavanje (1). Najteže je zapravo, ako sami sebe sputavamo u tom procesu prilagođavanja, stavom, da mi to ne možemo, da je sve uzalud i da bez vida ne može da se funkcioniše i živi. Ovakve situacije mogu da uzrokuju i depresiju. No, bitnu ulogu u pojavi depresije i stresa ima i to da li je do gubitka vida došlo naglo ili postepeno. Ako je u pitanju postepeni gubitak vida, prilagođavanje je olakšano (2). Od osobe koja je pretrpela ovakav gubitak ili oštećenje sposobnosti koja je veoma važna u životu se zahteva da reorganizuje svoju ličnost i svoj život. Zbog tako velikih promena, kod ovih ljudi se mešaju različita osećanja, strah, nada i potreba za razumevanjem (3). Proces prilagođavanja mogu ometati: nedovoljna motivisanost, otpor prema promeni, osećaj inferiornosti, tj. niže vrednosti i nesposobnosti da se izvrši upravo to prilagođavanje, stereotipni stavovi i predrasude koje je osoba imala pre nastanka oštećenja vida (3). Stoga je izuzetno važno da se osoba prvo suoči, prihvati a zatim i nauči da živi sa svojim oštećenjem vida. Veliki problem postoji ako nema motivacije i želje da se nastavi sa životom, samo na nešto izmenjen način, usklađen sa oštećenjem vida. Osim na direktne posledice oštećenja vida, osoba mora da se prilagođava i na indirektne posledice. Tu su npr. reakcije ljudi iz bliže ali i šire okoline (3). Ovde je ponašanje i stav osobe oštećenog vida od velikog značaja jer pasivan stav i nezainteresovanost, nezalaganje, nisu preporučljivi. Zbog sebe, ali i drugih koji su u sličnoj situaciji. Poželjno je da Vi utičete na promenu stavova ili stvaranje pozitivnih. U kontaktu i komunikaciji ljudi opšte populacije sa osobama oštećenog vida se mogu javiti strah, suzdržanost, odbojnost i sl. Svi ovi a i mnogi drugi propratni efekti nastanka oštećenja vida, otežavaju prilagođavanje i rehabilitaciju. Prvenstveno je važno da se sama osoba suoči sa svojim oštećenjem vida, da ga prihvati kao novonastalu situaciju, a ne da se podređuje njemu ili da ga negira i ponaša se kao da ne postoji, te dozvoljava da ga taj invaliditet isključuje iz društva. Nije retkost da slabovidi nekada teže da sakriju svoje oštećenje vida, te žele da prikažu da su isti kao i ostali. Ovakvo skrivanje, uz to i nekorišćenje pomagala koja su potrebna i pored ostatka vida, može biti veoma opasno i rizično. Ljudi ovo rade iz straha da budu žigosani i odbačeni od strane poznanika, prijatelja, rodbine i uopšte društva, zbog toga što su drugačiji. Istina je da postoje ovakve situacije i ljudi koji će tako reagovati na Vas, ali nisu svi takvi. To imajte uvek na umu. Oni kojima je presudno za prijateljstvo sa nama, naše oštećenje vida, ni ne zaslužuju naš trud. Da li vredi zbog toga ne koristiti pomagala kao što je npr. beli štap? Pomislite na situaciju kada idete ulicom, bez štapa, oko Vas su parkirani automobili koje možda nećete videti na vreme, rupe, neravnine na trotoaru, reklamni panoi, stepenici i konačno prelazak ulice. Razmislite o tome koliko rizikujete u ovim situacijama, ako nemate beli štap. On bi Vam ukazao na neke prepreke ili pak dao do znanja drugima da imate oštećenje vida, te Vam je potrebna pomoć. Razgovarajte sa ljudima iz okruženja otvoreno i recite da imate oštećenje vida, kako funkcionišete, šta možete ili ne možete da vidite ili uradite samostalno. Objasnite da ne možete da ih vidite ako Vam nisu dovoljno blizu, da ne vidite njihov pozdrav rukom ili glavom i sl. te ih zato i ne pozdravite, bolje je tako nego da misle da ste ljuti, da imate neki drugi problem te se zato ponašate “čudno“ (4). Naravno, ne treba ispričati svima iz komšiluka, na ulici i sl. sve okolnosti nastanka oštećenja vida i trenutno stanje, ali u kratkim crtama i najvažnije praktične stvari, treba pojasniti. Ovako nećete doživljavati neprijatnosti koje potiču od toga što ljudi nisu upućeni u to da ste slabovidi. Ako Vam je neprijatno zbog pogleda, pitanja i reakcija ljudi iz okruženja na Vas, Vaše oštećenje vida i Vaše ponašanje, ne dozvolite sebi da pokleknete, predate se i sami sebe isključite iz društva. Nemojte odustajati, nemojte prepuštati drugima da obavljaju Vaše poslove i obaveze, idu umesto Vas u prodavnicu i sl. samo da biste izbegli susretanje ljudi i njihove reakcije. Suočite se sa tim, ne dajte sebi da Vas to pogađa i obeshrabri. Bolje je boriti se protiv toga tako što ćete se suočiti sa tim a ne bežati i skrivati se. Ovako ćete se samo osećati beskorisno i bezvredno. Tada će Vas i drugi tako posmatrati, ako sami sebe tako vidite. Naprotiv, treba da izvršavate sve svoje obaveze, idete u kupovinu (sami ili sa drugima), u šetnju... Na ovaj način ćete pokazati ljudima da niste ništa drugačiji od njih, da živite isti život, radite iste stvari i imate iste potrebe, te zato nemaju razloga da Vas gledaju ili reaguju na Vas sa sažaljenjem, odbojnošću, čuđenjem ili još gore. Ovako rušite predrasude i stereotipe koji su u našem društvu ukorenjeni decenijama i duže. Ne možemo zaobići negativan uticaj dobronamernih rođaka i prijatelja, koji su kod nas na žalost prisutni već dugi niz godina. Naime, stalno se pričaju neke priče o čudesnim izlečenjima, travama, magovima i vračarama, svemogućim lekarima i uopšte čudima bilo koje vrste koja će se sigurno desiti (5). Nemojte dozvoliti drugima a ni sebi da se zavaravate lažnim nadama da će se sve promeniti i vratiti Vam se vid. Razgovarajte sa svojim lekarom o dijagnozi koja Vam je postavljena i kakva je prognoza. Da li postoji mogućnost lečenja, operacije, delimičnog ili potpunog povratka vida i da li će eventualno doći i do oštećenja nekih drugih organa ili funkcija. Lekari ne bi trebalo da Vam pružaju neosnovano nadu u poboljšanje ili izlečenje i treba da Vam kažu šta se očekuje. Zato se nemojte zanositi nekim verovanjem u čuda i nemoguće jer je svako razočaranje još bolnije od samog oštećenja vida. Osim problema u praktičnom smislu, funkcionisanjui samostalnosti, problemi se mogu javiti i u vidu gubitka samopouzdanja. Neki ljudi gube veru u sebe, sumnjaju u svoj izgled, ličnost, sposobnosti itd. Tako se može javiti sumnja u svoju privlačnost suprotnom polu, svoju seksualnost, sposobnost za brak, porodicu i adekvatno funkcionisanje u ovim situacijama (5). Kod onih koji su prihvatili svoje oštećenje vida i naučili da žive sa njim, ovo se neće dešavati. Međutim, kod onih koji nisu, postoji sumnja u sebe i ako su izgubili vid, osećaju se kao da su izgubili i druge sposobnosti i kvalitete. Potrebno je da čovek shvati da su ovakve sumnje u sebe neosnovane, da izgubiti sposobnost da se nešto vizuelno percipira, ne znači izgubiti i sposobnost da se bude dobar supružnik, roditelj, prijatelj ili pak privlačna osoba suprotnom polu. Takođe, postoji i obratan problem, a to je problem stavova osoba opšte populacije. Dakle, i kada se nekoj osobi koja vidi dopadne pogotovo slepa ili pak slabovida osoba, fizički ili psihički, mogu postojati neke prepreke. Ovde je problem za osobu koja vidi, kako će reagovati ljudi iz njenog okruženja. Pored toga, strah od stupanja u brak od strane osobe koja nema oštećenje vida može poticati i od strepnje za mogućnošću nasleđivanja bolesti koja je uzrokovala oštećenje vida (5). Stoga je veoma bitno na samom početku razjasniti sve nedoumice po ovom pitanju. Nekada je ovaj strah potpuno neosnovan zbog neupućenosti u uzrok nastanka oštećenja vida. Za osobe koje su u braku,oštećenje vida može dovesti čak i do raspada braka. Ovo se dešava usled toga što gubitkom vida, osoba gubi i veći broj svojih socijalnih uloga. Tako npr. ponovo mora da se izgrađuje i potvrđuje u ulozi supružnika, roditelja, brata, sestre... Sve ovo ne mora biti problem, ako je osoba prihvatila svoje oštećenje i uspešno se adaptirala na njega. Na Vama je da pokažete Vama dragoj osobi da ste ostali isti u svim oblastima života i svojim osobinama, da ste samostalni, društveni, duhoviti... Takođe je značajno da uverite druge da zbog toga što Vam se desilo nećete biti nikome na teretu, da ne moraju da brinu o Vama, da Vas neguju, vode svuda i sl. Pretpostavljanje da se osoba koja je izgubila vid promenila u ovim oblastima života, može uplašiti druge. Važno je naglasiti i to da postoje određene polne razlike kada je u pitanju gubitak vida. Dakle, moramo priznati da su žene u težem položaju od muškaraca ako u kasnijem životnom dobu izgube vid (5). Žena se pre svega suočava sa gubitkom kako ga drugi doživljaavaju, a to je gubitak ideala lepe i potpune žene. Problem prilagođavanja žena na gubitak vida je dodatno otežan tradicionalnim shvatanjem uloge žene u porodici, te postoji strah i sumnja u samu sebe da ona neće moći da ispuni svoju ulogu i ono što se očekuje od nje u porodici. Dakle, možemo ovo izlaganje ukratko zaključiti. Veoma je važno da se čovek suoči sa svojim oštećenjem vida, posebno kada je u pitanju stečeno oštećenje. Zatim, treba da ga prihvati, ne može da ga negira, jer to samo otežava dalji život i funkcionisanje, kako njemu tako i ljudima iz njegove okoline. Nakon toga, sve ide lakše, ako Vi prihvatate sebe takvim kakvi jeste, ali istovremeno se ne predajete, već nastojite da se prilagodite novonastaloj situaciji, život se normalno nastavlja. Morate prihvatiti da oštećenje vida postoji, da ne možete da se ponašate kao da ga nema, jer to može biti opasno. Takođe, ne treba ni da se skrivate i očekujete da drugi rade sve umesto Vas i za Vas, jer za tim nema potrebe. Gotovo sve možete da radite što ste i ranije mogli samo na nešto drugačiji način, koristeći se više drugim sposobnostima umesto vida. Ne zaboravite na sluh, dodir i sve ostale sposobnosti koje zapravo u velikoj meri mogu nadomestiti delimično ili potpuno oštećenje vida. Još ne zaboravite da ste i dalje ista osoba koja ste i pre bili, ako Vi sami ne mislite da ste drugačiji, ni drugi Vas neće tako doživljavati. Razgovarajte sa ljudima, objasnite im šta možete i ne možete, posebno ako ste slabovidi, te tako od Vas neće očekivati nemoguće. Ako ne vidite to ne znači da se Vaš fizički izgled promenio i da zato ne treba da stupate u vezu ili brak i imate porodicu. Korišćena literatura
1. Bittner A. K, Edwards L, George M. Coping strategies to manage stress related to vision loss and fluctuations in retinitis pigmentosa. Optometry-Journal of the American Optometric Association. 2010;81(9):461-468.
2. Hayman K. J, Kerse N. M, La Grow S. J, Wouldes T, Robertson M. C, Campbell A. J. Depression in older people: visual impairment and subjective ratings of health. Optometry & Vision Science. 2007;84(11):1024-1030.
3. Popović D. Reakcije oslepelog na gubitak vida i prilaz rehabilitaciji. Psihologija, Beograd. 1986;3-4:155-165.
4. Southwell P. The psycho-social challenge of adapting to visual impairment. British Journal of Visual Impairment. 2012;30(2):108-114. 5. Popović D.: Rani razvoj i prilagođavanje slepih, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Beograd. 1986.