Edukacija i rehabilitacija

Kako dete sa oštećenjem vida postaje svesno da ne vidi Dip.Psiholog-S.Ristanić)


Prvih nekoliko godina Života deca sa oštećenjem vida nisu svesna svog vizuelnog nedostatka. Ako imaju potpuno oštećenje vida od
rođenja, ona smatraju da svi ljudi doživljavajju svet na isti način kao i oni.Na primer, dete koje ne vidi kada hoće da pokaže
neki predmet svojim roditeljima, bratu ili sestri, ono će staviti njihove ruke na taj predmet, kako bi ga videli, jer smatra da
i oni treba da „vide“ rukama. Neka deca misle da odrasli vide stvari koje oni ne vide zato što imaju duže ruke.
Svesnost o vizuelnom nedostatku je razvojni proces i zavisi od uzrasta deteta.
Deca obično počinju da postavljaju pitanja vezana za svoj vizuelni nedostatak oko 5 godina. Iako dete sa oštećenjem vida može
da koristi reč „slep“, odajući utisak da razume šta to znači, ono to ipak, ne shvata. Mogu proći meseci, pa i godine dok dete
ne shvati puno značenje te reči.
Prvi znaci svesti o tome da su drugačiji javljaju se najčešće onda kada dete čuje kako roditelji razgovaraju o nečemu što ono
ne može da vidi, na primer, o interesantnoj slici, ili ptici koju su upravo videli, a dete je samo čulo. Ako ono zatraži da mu
pokažu sliku, ili pticu, zapitaće se zašto mu roditelji kažu da ne može da je vidi. Čest je slučaj da dete pozove roditelja da
vidi šta je napravilo NPR. Od kocki, a kada mu oni kažu da vide, iako nisu prišli da opipaju to što je ono napravilo, dete je
zbunjeno, ponekad čak i ljuto, jer ne može da poveruje da neko to može da vidi sa drugog kraja sobe.
Kako dete veoma postepeno postaje svesno svoh oštećenja, ono može da deluje kao da to razume, ali način na koji reaguje može da
dovede u sumnju da je zaista tako.
Kada dete shvati da ne vidi i da ne može da uradi određene stvari koje njegov vršnjak koji vidi može, ono može da postane
depresivno, ili da oseća bes zbog svoje nemoći.
Iako je ovo veoma bolno i za decu i za roditelje, već tada će dete morati da počne da uči kako da se izbori sa svojim
oštećenjem. Roditelji mogu da pomognu detetu da lakše prebrodi ovaj težak period života, pomažući mu da rečima izrazi svoje
osećanje, pokazujući da ga razumeju i prihvataju.
Iako možda dete nije sposobno da izrazi razlog tuge, ili besa, roditelji bi trebalo da pokušavaju da sa detetom razgovaraju o
njegovim osećanjima.
Kako dete ne vidi izraz njihovih lica, potrebno je da mu kažu da ga zaista razumeju.
Naprimer, roditelj može da kaže: „Ljut si zato što bi i ti želeo da vidiš sliku o kojoj svi pričaju“,, ili „osećaš da si vrlo
nesrećan, jer ne možeš da radiš ono što radi Milan“. Kada detetu rečima izražavate njegova sopstvena osećanja, to uvek treba da
se odnosi na određenu situaciju koja je izazvala tugu, ili bes. To ne treba da se odnosi na ono što se dešavalo ranije, ili što
će se dogoditi u budućnosti.
Neka deca svoju frustraciju, ili osećanje ljutnje mogu da izraze insistirajući na tome da hoće da progledaju ili da će moći da
vide kada budu odrasli. Iako se ovo može ponoviti više puta, roditelji treba da ostanu smireni i da razumeju da je to jedan od
načina na koji dete pokušava da shvati zašto ne vidi i da izrazi svoje osećanje frustracije.
Često dete, nakon što je postalo svesno da ne vidi i pokušava da se sa tom činjenicom izbori, počinje da postavlja pitanja
zašto ne vidi. Pitanje može da bude formulisano i ovako: „zašto ne vidim“, takva pitanja mogu da vam postave vaša odrasla deca
ili bilo koje dete koje vas poznaje.
Neki roditelji se odlučuju da na ovakva pitanja odgovaraju, koristeći izraze karakteristične za njihova verska shvatanja. Drugi
roditelji, pak, pokušavaju da daju direktnije odgovore, govoreći detetu da se rodilo da ne vidi, kao što neko ne čuje, ili se
otežano kreće, ili ne može da hoda.
Kakav god odgovor dajete, ukažite detetu na sve ono što ono može da uradi, nabrajajući sva njegova postignuća, naglašavajući i
to koliko ga vole njegovi članovi porodice i njegovi drugari.
Dete koje ne vidi će možda postati svesnije da je drugačije od svojih vršnjaka koji vide, pitajući se zašto ne vidi, kada se
desi da ne možete da ga ostavite samog kod kuće zbog njegove bezbednosti. Ono se pita kako su njegovi vršnjaci koji vide
samostalniji od njega, NPR. Dok se igraju u parku, na ulici , ili na jezeru i sl. Dete koje sebe smatra samostalnim i sposobnim
da se brine o sebi, može da bude ogorčeno što ga stalno nadzirete, ili brinete da samo odlazi napolje. Potrudite se da mu
objasnite da postoje mesta i situacije koje za njega nisu bezbedne, te da mu je u tim situacijama potrebna vaša pomoć, ili
pomoć vršnjaka koji vide, a da ga pritom, ne ograničite u onim stvarima za koje je sposobno da uradi. Na primer, da u kući
ostavlja igračke na svoje mesto, da zna gde se nalazi njegova garderoba, da zna da je složi i odloži na svoje mesto i sl.
Ako dete zna da je voljeno, da se o njemu brinu, da razumeju njegova osećanja, da je prihvaćeno, biće mu lakše da prihvati svoje oštećenje.
Međutim, roditelji moraju da očekuju od deteta da se ponaša u skladu sa njegovim sposobnostima, sa ciljem da postane sasvim
samostalno. Ako se od deteta traži da obavlja aktivnosti za koje je sposoban, ono će sebe videti kao takvo i njegov stav prema
sopstvenom oštećenju vida će biti realan.
Dete sa oštećenjem vida može da raste i razvija se kao i deca koja vide, iako mu je potrebna pomoć. Deca sa oštećenjem vida
mogu da nastave školovanje, stičući i visoko obrazovanje, ako poseduju odgovarajuće intelektualne sposobnosti i odgovarajuću
emocionalnu ravnotežu. Oštećenje vida ne ometa razvoj deteta. Sposobnosti kod dece sa oštećenjem vida su različite, kao što je
to slučaj sa decom koja vide, tako da se kreću od intelektualno obdarene, do dece sa manjim intelektualnim sposobnostima od
prosečnih. Zbog toga se treba potruditi da dete pohađa onaj vid nastave koji je u skladu sa njegovim sposobnostima.
Roditelji bi trebalo da imaju u vidu kolike su sposobnosti njegovog deteta i koliko je ono zrelo za određene aktivnosti.
Dete svaki stepen u razvoju, mora da prolazi sopstvenim tempom, a on je kod svakog deteta drugačiji, kao i kod dece koja vide.
Ako roditelj primeti da dete u većoj meri zaostaje u razvoju, treba pronaći razloge za to, jer oštećenje vida i ne mora biti razlog zaostajanja.
Izvor:
  • Grupa autora „Odgajanje vizuelno oštećenog deteta“ Priručnik za roditelje i nastavnike