Edukacija i rehabilitacija

Orjentacija i kretanje (Dip.Defektolog-I.Banovački)

Indeks članaka

Razvijanje prostornih pojmova kod dece sa oštećenjem vida

Dip.Defektolog Ivana Banovački
Ono što je osobama koje vide, jednostavno, svakodnevno i spontano, onima koji imaju visoko ili potpuno oštećenje vida može biti
komplikovano, teško i treba da uče. Osobe sa oštećenjem vida, moraju naučiti kako da savladaju prostor oko sebe, kako da se
orijentišu i kreću u njemu. Termini, ali i procesi orijentacija i kretanje (mobilitet), su neodvojivi. Orijentacija prethodi
kretanju ili mobilitetu i ona je preduslov za uspešno kretanje. „Orijentacijom se vrši upoznavanje i ocenjivanje, a mobilitetom
savladavanje prostora.“ Pod orijentacijom se podrazumeva korišćenje preostalih čula, kako bi se utvrdio položaj osobe i njen
odnos prema objektima koji se nalaze u okruženju. Takođe, osoba mora da shvati svoj trenutni položaj, da predvidi novost u
kretanju i bude uvek ciljno orijentisana (1). Dakle, bez dobro razvijene sposobnosti orijentacije, nema ni uspešnog kretanja.
Moramo biti usmereni na cilj do kog treba da stignemo, na putanju koju treba preći, kao i na objekte i sve orijentirei prepreke
koji nas očekuju na tom putu.
Kako je uvek prisutno pitanje i dilema kada treba početi sa orijentacijom i kretanjem, mi ćemo se ovde usmeriti na same
početke. Dakle, odgovor na prethodno pitanje je da sa učenjem orijentacije treba početi što ranije, u detinjstvu, ako je
oštećenje vida nastalo u ranom detinjstvu ili je dete rođeno sa njim. Najvažnija je psihofizička i emocionalna zrelost koja
omogućava kvalitetno obučavanje (2). Ako je oštećenje vida nastalo kasnije tokom života, obuku takođe treba započeti što
ranije, ne treba odugovlačiti ili odlagati ni u jednom slučaju. Kao što smo gore naveli, orijentacija je prethodnik uspešnog
kretanja, pa ćemo se tako ovde i baviti orijentacijom.
Kako su roditelji deteta sa oštećenjem vida njegovi prvi i prirodni vaspitači i edukatori, tako oni treba da najviše rade
na razvoju osnovnih pojmova. Pre obuke i profesionalnog instruktora za orijentaciju i kretanje, ovi pojmovi bi trebalo da budu
usvojeni od strane deteta, a u tome roditelji imaju glavnu ulogu.
Da biste omogućili detetu da istražuje svoju okolinu morate ga zainteresovati, stvoriti osećaj slobode, sigurnosti i
bezbednosti. Nemojte misliti da ako dete ne ispituje okruženje i ne traži igračke oko sebe, znači da nije zainteresovano ili
je pasivno. Upravo suprotno, dete ne zna da u njegovoj blizini ima neka igračka te je i ne traži. Zato je najbolje da mu date
do znanja, tako što ćete je prodrmati, zveckati njome ili na drugi način zvukom mu dati signal da je ona tu i gde je (3).
Takođe, ako dete možda ima strah da se može povrediti ako bi počelo da hoda ili pretražuje rukama prostor oko sebe, morate ga
uveriti da je bezbedno. Stalnim obezbeđivanjem sigurnog okruženja u kome se dete neće povrediti, stvorićete kod njega osećaj
sigurnosti, te neće imati bojazan od povrede. Stvaranju ovog osećaja slobode i sigurnosti će doprineti i to ako budete sve
stvari držali stalno na istim mestima, jer će dete tako uvek moći da pretpostavi gde se šta nalazi.
Da bi dete naučilo da se orijentiše u prostoru, potrebno je da prvo upozna sebe i svoje telo. Tako, prvenstveno treba da
nauči nazive delova tela. Potrebno je da koristite svakodnevne aktivnosti za to. Naime, dok ga kupate, hranite ili ono
samostalno jede pričajte o tome šta radite, ili tražite od njega da uradi nešto. Npr. možete reći detetu ili tražiti od njega
da opere ruke, lice, noge, ili pak da uzme kašikom hranu i stavi u usta... Možete i kroz igre da učite dete raznim pojmovima.
Tako možete da tapšete rukama pri čemu možete imati na njima narukvice koje će zveckati i dodatno zainteresovati dete. I tada
mu naravno pričajte šta radite i kojim delovima tela (3). Veoma je važno da razvijete pojmove levo, desno, gore, dole itd. Ovo
ćete ga najpre naučiti na njegovom telu, pa na drugim objektima. Reći ćete mu npr. “Oblačimo levu ruku u rukav, desnu nogu
obuvamo u patiku...“ Dete treba da odredi šta se nalazi sa njegove leve ili desne strane. Nakon toga treba da zna koje je leva-
desna strana stola, knjige. Detetu pričajte kojom rukom šta radi. Tako treba da zna da npr. desnom rukom jede i drži kašiku.
Tražite od njega da uđe, izađe, popenje se, spusti sa kreveta, prođe ispod stola, pored stolice, između... (3).
Dete ne treba da zna samo nazive delova svog tela i da pokaže gde se nalaze, već i gde su jedni u odnosu na druge. Ovo će
biti neophodno u obuci orijentacije i kretanja. Važno je da zna kako da namesti jedan deo tela u odnosu na drugi kada
instruktor to zahteva. Npr. u obuci kretanja sa belim štapom: „povuci prste nazad, iznad struka...“ (4).
Dete koje vidi će objekte oko sebe prepoznavati vidom, dok će dete oštećenog vida koristiti uglavnom dodir, ali i sluh,
miris ili ostatke svog vida. Zato je veoma bitno da slepo dete ima u svojim rukama što više predmeta, koje će na taj način
ispitati, upoznati i kasnije prepoznavati. Od njega se na uzrastu od 5- 6 godina, ne može očekivati da zna detalje o
automobilima, ali mora znati da je auto manji od kuće. Takođe, od značaja na ovom uzrastu je razumevanje termina „dugačak“,
“kraći nego, kvadrat...“, pri čemu nije bitna preciznost, već njihovo razumevanje i prepoznavanje (4). Uz to, veoma je bitno da
ne zaboravite da je za visokoslabovide i slepe osobe od izuzetnog značaja i čulo sluha. Stoga treba dete da upoznajete sa
zvucima iz okoline, da nauči šta koji zvuk predstavlja i da ga prepoznaje. Neke od njih će moći da koristi i kao orijentire, te
mu uvek ukažite na to kada se nalazite u blizini nekog zvučnog orijentira. Roditelji treba stalno da pričaju detetu, da
objašnjavaju i pružaju informacije o okruženju. Zvuk i miris su nedodirljivi te za slepo dete apstraktni. Ako čuje da zvoni
zvono, treba objasniti zašto ,kako, gde zvoni (4). Tako zvuke treba povezivati sa njihovim izvorom. Dakle, poželjno je da
kažete detetu da je to zvuk ili sirena autobusa ili auta, da se čuje cvrkut ptica ili pak zvučni semafor koji najavljuje da se
može preći ulica. Isto tako je značajno da se mirisi kako u kući, tako i na ulici povezuju sa njihovim izvorima. Tako treba
objasniti od čega dolazi neki miris ali i odakle. Ako idete ulicom i oseti se miris kolača, hleba itd. treba ukazati na to da
miris dolazi iz pekare. Uz to je dobro reći gde se ona nalazi, npr. napred sa njegove leve strane... Ovo je važno za dete i
zbog razvijanja svesti o predmetima, zvucima i mirisima iz okruženja, zbog povezivanja zvuka i mirisa sa određenim objektima,
ali i zbog kasnijeg samostalnog kretanja i orijentacije.
Detetu oštećenog vida treba objasniti prirodu i karakteristike pokretnih i nepokretnih objekata. Ono treba da shvati da je
kuća nepokretna i da ostaje na mestu i kada mi odemo iz nje, kao i da će tu biti kada se vratimo. Takođe trebada shvati da kuće
stoje na mestu dok se auto, bicikl, autobus kreću. Treba im prvo pokazati prave bicikle, automobile itd. zatim im omogućiti da
sevoze njima, kako bi shvatili i osetili kako se kreću, a potom im pokazati i njihove modele kao što su npr. igračke (4).
Slepom detetu može delovati neverovatno da se neki objekti kreću, atako su veliki ili pak da neki (kuća) ostaju na istom mestu
svo vreme i kada mi nismo tamo. Da bi shvatilo prave dimenzije auta, autobusa ili drugih objekata, najbolje je da ih prvo
upozna u stvarnom izdanju. Ukoliko bi dete prvo videlo i u rukama imalo igračku, možda bi ga to kasnije zbunjivalo kada vidi
pravi auto.
Potrebno je da deca usvoje osnovne pojmove o daljini i vremenu. Naime, moraju znati bar to da je sat duži od minuta, da
postoje juče, danas i sutra i njihovo značenje, da je kilometar veći od koraka (4). U skladu sa potrebom da se razvijaju ovi
pojmovi, preporučljivo je organizovati neke igre ili davati zadatke detetu. Tako bi bilo dobro da mu se kaže da za jedan minut
uradi nešto pri čemu ćete meriti vreme kako bi shvatilo koliko traje taj jedan minut i šta ono može uraditi za to vreme. Isto
tako možete mu objasniti da za jedan sat možete otići negde npr. kod bake, tetke ili u park autobusom ili autom. Možete mu
takođe dati zadatak da ode od vaše kuće do susedne i objasniti da je udaljenost npr. 5 metara ili da izbroji da je 5 koraka. A
opet pak možete mu reći i da je susedno mesto ili park udaljen kilometar. Ove veće udaljenosti i duže vremensko trajanje je
najbolje da objašnjavate dok putujete tamo. U konkretnoj situaciji dete će najbolje shvatiti to trajanje od jednog sata ili kilometra.
Možda sve ovo može delovati nepotrebno, previše, opterećujuće za dete i Vas, ali zaista je važno pomoći mu da usvoji ove
pojmove. Dete koje ima visoko ili potpno oštećenje vida, neće spontano razvijati ove sposobnosti, već je potrebno da ih Vi
podstičete. Ovo će svakome značiti u životu kako za uspešnu orijentaciju i samostalno kretanje, tako i za svakodnevne
aktivnosti i samostalnost.
Korišćena literatura
  1. ?????? ?. ??????? ? ???????? ???????? ??? ????? ????. ???????? ?? ?????????? ????????? ? ??????????????, ??????? . 2007.
  2. Mršić V. Orijentacija i mobilitet u Hrvatskoj, Obučavanje slijepih i slabovidnih za neovisno kretanje. Hrvatska udruga za školovanje pasa vodiča i mobilitet. Hrvatska. 1995.
  3. http://www.bpaindia.org/adminpanel/upload/client2/20401_pdffile/lbdmanual1.pdf
  4. Žigić V. i Dikić S. Orijentacija i kretanje lica oštećenog vida- peripatologija. Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd.