Edukacija i rehabilitacija

Polazak deteta sa oštećenim vidom u školu-preporuka za roditelje(Dip.Psiholog-S.Ristanić)

Polazak deteta sa oštećenjem vida u školu, preporuka za roditelje

    Polazak deteta u školu jedan je od najvažnijih momenata u životu, kako samog deteta tako i njegovih roditelja. I dete i njegovi roditelji su pod stresom. Zabrinuti su i osećaju strah da li će sve biti kako treba. Zabrinutost i strah mogu biti dodatno pojačani kod roditelja koji imaju dete sa oštećenjem vida. Iako je normalno da svaki roditelj, pa i roditelj deteta sa oštećenjem vida, ima strah kako će se njegovo dete snaći u ulozi učenika, hoće li biti prihvaćen od strane učitelja/ice i vršnjaka, razloga za preterani strah nema, jer se uz malo volje, adekvatne podrške i dobre organizovanosti sve poteškoće mogu prevazići. U narednim redovima potrudiću se da vam dam nekoliko saveta koji vam mogu biti od pomoći. Da bi dete koje ima samo oštećenje vida bilo spremno za školu, poželjno je da ste prethodno imali saradnju sa stručnjacima – tiflolozima i psiholozima koji su vam pomogli da upoznate prirodu oštećenja vida, psihofizičkim razvojem deteta, njegovim sposobnostima i mogućnostima, kao i nedostacima. Ako je vaše dete prošlo kroz program rane intervencije koju sprovodi tiflolog, lakše će se prilagoditi novoj sredini i prevazilaziti prepreke koje se postavljaju pred svako dete tokom školovanja, bilo da je ono sa invaliditetom ili ne. Kada mu se pri psihološkom testiranju pred polazak u školu ustanovi neki vid poteškoća u rešavanju nekih zadataka, nemojte očajavati zbog toga. To znači da je vašem detetu u nekim segmentima obrazovanja potrebna dodatna podrška, ili prilagođeniji način prezentovanje i obrade školskog gradiva, da bi se tako podstakli i na pravilan način razvili njegovi potencijali. Važno je da imate dobru saradnju sa učiteljem ili učiteljicom, razrednim starešinom, nastavnicima i stručnom službom škole. Svaka škola ima stručni tim za inkluzivno obrazovanje, kao i tim za pružanje dodatne podrške detetu. Roditelj deteta sa invaliditetom je clan ovih timova i njegova saradnja sa ovim timovima je od velikog značaja za integraciju deteta u obrazovni sistem, kao i u sve vidove nastavnih i vannastavnih školskih aktivnosti. Škola je dužna da sa svoje strane obezbedi sve uslove za potpuno uključivanje deteta sa invaliditetom u obrazovni proces, kao i u sve vidove nastavnih i nenastavnih aktivnosti u školi. To se postiže primenom individualizovanog načina rada koji se pre svega odnosi na uklanjanje fizičkih i komunikacijskih prepreka ili pak izradom individualizovanog obrazovnog plana – IOP-a. Izrada i primena individualizovanog obrazovnog plana, odnosno IOP-a se pre svega odnosi na prilagođavanje načina i metoda u prezentovanju i obradi nastavnog sadržaja, kao i na primenu određenih načina, oblika i kriterijuma ocenjivanja, a sve u skladu sa obrazovnim potrebama deteta. Izrada i primena individualizovanog obrazovnog plana – IOP-a nije moguća bez saglasnosti roditelja. U odnosu sa detetom treba da: Pokažete da verujete u njegove sposobnosti i mogućnosti, jer ćete tako uticati na njegovo samopoštovanje i izgradnju pozitivne slike o sebi. Svako dete sa oštećenjem vida ima svoje očuvane potencijale i sposobnosti i njih treba dalje potsticati i unapređivati kroz igru, učenje, rad, ali i kroz upućivanje pohvala, davanje nagrada i razne druge vidove pozitivnih stimulacija za svaki postignut uspeh. U onim oblastima gde dete pokazuje poteškoće i slabije napreduje treba pokazati strpljenje, pružiti uvek novu šansu, pohvaliti za svaki, pa i najmanji uspeh, dati podršku i razumevanje. Dete nikada ne treba kažnjavati, vređati i grditi zbog eventualnog neuspeha, jer će to samo negativno uticati na njegov razvoj i neće doprineti rešavanju problema. Da bi moglo nesmetano da obavlja svoje obaveze, dete mora da zadovolji svoje osnovne biološke potrebe za hranom, vodom i snom. Bilo bi dobro da dete ima svoju sobu ili bar neki izdvojen kutak u kući, odnosno mesto gde će učiti i raditi domaće zadatke. Mesto gde dete uči treba da ima dovoljno prirodne svetlosti, da bude bez buke ili drugih faktora, kao što su igračke, televizija, kompjuter i slično, koji mogu remetiti detetovu pažnju. Uvek treba imati realne zahteve i očekivanja od deteta. Prilikom učenja lekcija, gradivo bi trebalo podeliti na manje celine. Svaku tematsku jedinicu bi valjalo predstaviti detetu kroz navođenje primera iz svakodnevnog iskustva. Najbolje za dete je da do novih saznanja dolazi kroz praktične primere, angažujući sva svoja preostala čula. U skladu sa detetovim obrazovnim potrebama, treba mu obezbediti i odgovarajući didaktički materijal, kao na primer: plastelin, grafo folije za crtanje geometrijskih slika koje dete može opipati, brajevu mašinu, papir, računar I govorni računarski softver za slepe osobe itd. Dete nikada ne treba plašiti školom jer to kod njega može izazvati potpuno nepotreban i štetan strah od škole i školskih obaveza. Treba, takođe, izbegavati rečenice tipa: „Nemoj da se plašiš škole’’, škola nije strašna’“, umesto toga mnogo je bolje koristiti afirmativne, pozitivne izjave, poput: „škola je mesto gde se uče nove stvari“ i slično. Samostalnost kod deteta uvek treba podsticati. Sve što može dete neka uradi samostalno, čak i ako to zahteva određen napor ili ponavljanje radnje. Ovo pravilo važi kako za izradu domaćih zadataka tako i za obavljanje svih drugih aktivnosti, jer će dete samo na taj način razvijati svoje potencijale i usvajati veštine neophodne za samostalni život. Negujte iskren i pozitivan odnos sa svojim detetom. Ohrabrite ga da vam otvoreno govori o svojim razmišljanjima, potrebama, emocijama. Podstičite kod njega otvorenu komunikaciju, savetujte mu da otvoreno pita ako ga nešto buni ili nešto ne zna ili da otvoreno iskaže neku svoju potrebu ili zatraži pomoć, bilo da se to odnosi na vas, učitelja ili učiteljicu, drugare ili druge zaposlene u školi. Pripremite ga da će možda od nekih svojih drugova dobijati zadirkivanja na račun svog invaliditeta. Recite mu da to nije razlog za brigu, da deca to rade najčešće iz neznanja, a ne iz zluradosti. Posebno naglasite da nikada ne treba da se stidi sebe i svoje različitosti, jer smo svi mi različiti jedni od drugih i da je svet lep i vredan upravo jer se sastoji iz mnoštva različitosti. Bilo bi poželjno da o ovoj temi otvoreno razgovarate i sa učiteljem, odnosno učiteljicom ili razrednim starešinom, da bi oni, ako to već nisu učinili, u saradnji sa pedagoškopsihološkom službom škole, u odeljenju vašeg deteta održali čas ili radionicu na temu tolerancije, prihvatanja različitosti, borbe protiv predrasuda i diskriminacije i slično. I na kraju ono što je najvažnije, volite i poštujte svoje dete i to će se odraziti pozitivno ne samo na njegov školski uspeh, nego i na njegov celokupni život.