Međunarodni zakoni o inkluzivnom obrazovanju


Još polovinom XX veka se govorilo u zakonskim dokumentima, o pravima dece sa invaliditetom na obrazovanje. Godinama su se
pojavljivali novi dokumenti, u kojima se stalno provlačilo i pravo na obrazovanje u redovnim obrazovnim ustanovama, a ne samo u
specijalnim. Međutim, problem je urealizaciji tih dokumenata i prava koja propisuju. No, da pomenemo ove dokumente koji
čine glavne okvire inkluzivnog obrazovanja dece sa invaliditetom.
Dakle, to su:
  • Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948.)
  • UN konvencija o pravima deteta (1989.)
  • Obrazovanje za sve, Jomtien, Tajland (1990.)
  • Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom (1993.)
  • Saopštenje iz Salamanke i okvirni principi za delovanje (1994.)
  • Svetski forum o obrazovanju za sve i okvir za delovanje Dakar, Senegal (2000.)
  • Milenijumska deklaracija (2002.)
  • Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom (2006.).
    kod nas su:
  • Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2009.)
  • Zakon o zabrani diskriminacije (2009.).

O pravu na obrazovanje dece sa invaliditetom se govori još 1948. godine u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima. Ovde se
ističe: “Svako ima pravo na obrazovanje. Obrazovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim školama. Osnovno
obrazovanje je obavezno. Roditelji imaju prvenstveno pravo da biraju vrstu obrazovanja za svoju decu.“ (Univerzalna deklaracija
o ljudskim pravima, 1948.). Na osnovu ovog prava roditelja na to da biraju vrstu obrazovanja za njihovo dete, možemo zaključiti
da je moguće i inkluzivno obrazovanje. Jasno je da roditelj može svoje dete upisati i u tzv. specijalnu školu, ali i u redovnu.
Međutim, ovde se ne govori o prilagođavanju, metodama, sredstvima i drugim oblicima sprovođenja nastave ako bi se dete
obrazovalo u redovnoj školi.
Sledeći međunarodni dokument, u kome se govori o obrazovnim pravima dece sa invaliditetom, jeste Konvencija o pravima deteta iz
1989. godine. Ovde je potvrđeno pravo na obavezno i besplatno osnovno obrazovanje za svu decu o kom se govorilo i u deklaraciji
o ljudskim pravima 40 godina ranije. Međutim, u ovoj konvenciji je dodato pravo da treba „omogućiti da obrazovne i stručne
informacije i saveti budu dostupni svoj deci“(Konvencija o pravima deteta, 1989.). Moramo napomenuti da se član 23 odnosi
upravo na decu sa invaliditetom i njihova prava i potrebe. Ovde se iznosi da će u skladu sa posebnim potrebama deteta sa
smetnjama u razvoju, pomoć koja se pruža biti osmišljena tako da mu/ joj obezbedi delotvoran pristup i sticanje obrazovanja,
obuke, zdravstvene zaštite, usluga rehabilitacije, pripremu zazapošljavanje i mogućnosti rekreacije na način koji vodi
postizanju najveće moguće socijalne integracije i individualnog razvoja deteta... (Konvencija o pravima deteta, 1989.).
Svetska konferencija, Obrazovanje za sve, održana je 1990. u Jomtienu, Tajland. Ovde je zaključeno da iako je pre više od 40
godina u okviru Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, propisano pravo obrazovanja za sve, u svetu postoji veliki broj
dece kojoj nije dostupno osnovno obrazovanje. Ovde su posebno ugrožene devojčice, i problem je u svim zemljama, kako u
industrijski razvijenim, tako i onim u razvoju. Jedan od ciljeva za sve zemlje učesnice ove konferencije jeste da obrazovanje
bude osnovno pravo svih ljudi. U ovoj deklaraciji se propisuje i da obrazovnim potrebama osoba sa invaliditetom treba da bude
posvećena posebna pažnja. Kao sastavni deo obrazovnog sistema, treba da budu preduzeti odgovarajući koraci, kako bi se
obezbedio jednak pristup obrazovanju za osobe sa invaliditetom (OSI) svih kategorija. (Obrazovanje za sve, 1990.). Ovde se
takođe, propisuje da obrazovna ustanova treba da učini dostupnim obrazovanje deci sa invaliditetom. Međutim, ni ovde se ne
govori detaljnije o samom izvođenju nastave i zadovoljavanju potreba i sposobnosti dece.
Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom iz 1993. godine iznosi da je
nekoliko puta predlagano da se izradi i usvoji međunarodna konvencija o uklanjanju svih oblika diskriminacijeOSI. Međutim
predlog nije prihvaćen. Stav delegata je bio da bi se njihova prava trebala garantovati u okviru već postojećih dokumenata o
ljudskim pravima. Ovaj dokument ističe da su osobe sa invaliditetom članovi društva i imaju pravo da ostanu u svojim lokalnim
zajednicama i treba da dobiju potrebnu podršku u okviru redovnih struktura školstva, zdravstva, zapošljavanja i socijalnih
službi. U standardnim pravilima o izjednačavanju mogućnosti OSI, navodi se važnost podizanja nivoa svesti samih ovih osoba, ali
i ostalih. Tako se govori o tome da bi podizanje nivoa svesti trebalo da postane deo obrazovanja sve dece, ali i deo kurseva za
osposobljavanje nastavnika i drugih stručnih lica.
U pravilu br. 6 se govori o tome da „opšte obrazovne institucije su odgovorne za obrazovanje osoba s invaliditetom u
zajedničkom okruženju. Obrazovanje osoba s invaliditetom bi trebalo da predstavlja integralni deo nacionalnog planiranja
obrazovanja, razvoja školskih programa i organizacije obrazovanja.“dalje se govori o tome da je neophodno obezbediti potrebnu
podršku kao i pristupačnost deci sa invaliditetom (Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama
sa invaliditetom, 1993.). Mogli bismo reći da je u ovim pravilima uključen veoma važan aspekt za inkluzivno obrazovanje dece sa
invaliditetom. Dakle, podizanje nivoa svesti i obučavanje nastavnika i drugih stručnih radnika je od izuzetnog značaja.
Negativni stavovi prema inkluziji javljaju se upravo zbog neinformisanosti i neobučenosti. Oni uglavnom imaju strah da neće
znati kako da obučavaju decu koja imaju npr. oštećenje vida, sluha i sl. posebno ako za to nisu obučeni ili nemaju iskustva.
Još jedan veoma važan dokument o inkluzivnom obrazovanju dece sa invaliditetom je donet na svetskoj konferenciji o obrazovanju
učenika sa posebnim potrebama. Ona je održana u Salamanki, Španija, od 07 – 10. juna 1994. godine. Bilo je više od 300
učesnika, od čega je iz 92 zemlje i iz 25 međunarodnih organizacija. Doneti zaključci ove konferencije su dostupni u vidu dva
dokumenta. Naime, izdato je Saopštenje iz Salamanke i Okvirni principi za delovanje.ovde je reafirmisano pravo svakog pojedinca
na obrazovanje, koje je ustanovljeno u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. Uz to je obnovljeno pravo na
obrazovanje za svakoga bez obzira na individualne razlike, koje je ustanovljeno na konferenciji Obrazovanje za sve iz 1990.
Dalje, konstatovano je sa zadovoljstvom, da se poštuje jedno od pravila datih u okviru Standardnih pravila o izjednačavanju
mogućnosti za osobe sa invaliditetom, a to je da se obezbedi da edukacija OSI bude sastavni deo obrazovnog sistema. Ističe se
da sve više vlada, zajednica, grupa roditelja, a posebno organizacija OSI se angažuje u nastojanju da se poboljša pristup
obrazovanju za većinu osoba sa posebnim potrebama. Učesnici konferencije u Salamanki, složili su se da svako dete ima osnovno
pravo na obrazovanje, mora se pružiti mogućnost da postigne i održava prihvatljiv nivo učenja. Takođe, svako dete ima
jedinstvene karakteristike, interesovanja, sposobnosti i obrazovne potrebe. Stoga bi obrazovni sistem i programi trebalo da
uzmu u obzir ovako širok spektar karakteristika i potreba, kao i da deci sa posebnim potrebama budu pristupačne redovne škole
koje će moći da zadovolje te potrebe (Izjava i okvir za akciju o posebnim obrazovnim potrebama, Salamanka, Španija, 1994.).
Svetski forum o obrazovanju za sve i Okvir za delovanje, Dakar, Senegal(2000), razmatra period od 1990. kada je održana
prethodna konferencija i doneta deklaracija o obrazovanju za sve, do 2000. i iznosi da je napredak spor i neujednačen kao i to
da i dalje postoje neke prepreke za jednako obrazovanje svih. Uz to se dodaje da treba nastaviti sa primenom i poštovanjem
zakona i prava datih u prethodnim dokumentima kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Konvencija o pravima
deteta, Obrazovanje za sve, Jomtien, Tajland...
Milenijumska deklaracija je dokument koji je generalna skupština UN usvojila na sednici održanoj od 07. do 10. septembra 2000.
godine. Među zemljama potpisnicama je bila i naša, tada Srbija i Crna Gora. Učesnici smatraju da postoje neke osnovne vrednosti
koje su od značaja za međunarodne odnose u 21. veku. Ovde su uključeni: sloboda; jednakost ističe se da ni jednom pojedincu
ili narodu ne sme biti uskraćena mogućnost za razvoj; solidarnost; tolerancija, koja podrazumeva da ljudi moraju poštovati
jedni druge u svoj svojoj raznolikosti itd.
Potpisnice su se obavezale da će ispuniti cilj da se obezbedi da do 2015. godine, deca svuda, dečaci i devojčice podjednako
budu u mogućnosti da završe osnovno obrazovanje i da devojčice i dečaci imaju pristup svim nivooima obrazovanja. Zatim, da se u
cilju poštovanja ljudskih prava u potpunosti poštuje Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, da se kolektivno radi na
povećanju procesa inkluzivne politike, omogućavajući istinsko učešće svih građana u svim zemljama (Milenijumska deklaracija UN,
2002.).
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom (2006.) govori o poštovanju prava OSI u svim sferama života. Tako je u čl. 24,
istaknuto da osobe sa invaliditetom imaju pravo na obrazovanje. Dodaje se i da će države potpisnice omogućiti inkluzivno
obrazovanje na svim nivoima. U stavu 2 ovog člana se naglašava da osobe i deca sa invaliditetom ne mogu biti isključeni iz
opšteg obrazovnog sistema zbog invaliditeta, kao i da imaju pravo na prilagođavanje i potrebnu podršku shodno njihovim
zahtevima kako bi im se olakšalo efikasno obrazovanje. Države potpisnice se obavezuju da će radi ostvarivanja obrazovnih ciljeva preduzeti odgovarajuće mere, kao npr. olakšavanje učenja, primenom adekvatnih metoda i sredstava, kao što je Brajevo pismo,
drugi alternativni oblici i sredstva komunikacije i orijentacije i kretanja. Posebno se naglašava da će se posvetiti pažnja
slepoj, gluvoj i slepogluvoj deci omogućavanjem pružanja obrazovanja putem njima dostupnih sredstava i metoda. Takođe se navodi
da će se u cilju ostvarivanja prethodno pomenutog cilja, vršiti obuka nastavnika i zapošljavanje obučenih nastavnika sa
invaliditetom, npr. za augmentativnu i alternativnu komunikaciju i Brajevo pismo. Obuka nastavnika bi se odnosila na razvoj
svesti o invaliditetu, ali i praktičnu obuku o sredstvima, tehnikama, materijalima i metodama obrazovanja dece sa
invaliditetom (Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, 2006.).
Celokupan ovaj pregled zakonske regulative na međunarodnom nivou možemo ukratko zaključiti. Dakle, od 1948. do 2006.
godine, zakonski dokumenti su se razvijali, napredovali i dodavali nove i značajnije aspekte za uspeh u inkluzivnom obrazovanju
dece sa invaliditetom. Moglo bi se reći da je gotovo sve što je bitno obuhvaćeno u svim ovim dokumentima. Međutim, problem je
u tome što se ne poštuju ili ne u potpunosti sva prava koja se garantuju tim propisima, te se jednostavno rečeno i ne sprovodi
prava i potpuna inkluzija.
Korišćena literatura
  1. UN (1948): Universal Declaration of Human Rights. United Nations, New York.
  2. UN (1989): Convention in the Rights of the Child. United Nations, New York.
  3. UNESCO (1990): Education for all. I, II & III Jomtien, Thailand World Conference on Education for all.
  4. UN (1994): Standard Rules on the Equalization of Opportunities for Persons with Disabilities, United Nations, New York.
  5. UNESCO (1994): The Salamanca Statement and Framework for Action on Special Needs Education, UNESCO, Paris. UNESCO (1994): The Salamanca Statement and framework for action on special needs education, World Conference on special needs education: access and quality, United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization.
  6. UN (2002): Milenijumska deklaracija UN. United Nations, New York.
  7. UN (2006): Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom. United Nations, New York.