Socijalna zaštita

SOCIJALNA ZAŠTITA

    Izvor prava: ZAKON O SOCIJALNOJ ZAŠTITI sl. Gl. Rs 24/11
  • NAJVAŽNIJE ODREDBE ZA SLEPE I SLABOVIDE U uvodnom delu (članom 3) definisani su ciljevi socijalne zaštite, između ostalog navodi se stvaranje jednakih mogućnosti za samostalni život i podsticanje socijalne uključenosti. Primetno je da su ove odredbe napisane na osnovu odredbi člana 19 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i člana 15 revidirane Evropske socijalne povelje. Značajno je što Zakon predviđa mogućnost da ustanove socijalne zaštite mogu osnivati kako organi države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, tako i druga fizička i pravna lica koja ispunjavaju zakonom propisane uslove, čime se afirmiše pluralizam pružalaca usluga socijalne zaštite. Jedino lokalne samouprave mogu osnivati centre za socijalni rad, a Republika i pokrajina zavode za socijalnu zaštitu. Član 10. Zakon utvrđuje poštovanje načela zaštite ljudskih prava i dostojanstva korisnika usluga socijalne zaštite (član 24) i zabranjuje njihovu diskriminaciju (član 25), uključujući zabranu diskriminacije na osnovu invalidnosti. Usluge se pružaju korisniku u najmanje restriktivnom okruženju (član 27), tako da se omogući ostanak u lokalnoj zajednici. Članom 40 Zakona definisane su grupe usluga socijalne zaštite. Između ostalog, tu su usluge u zajednici koje obuhvataju i dnevne boravke i pomoć u kući. Zakon takođe po prvi put u Srbiji predviđa usluge podrške za samostalni život: stanovanje uz podršku, personalnu asistenciju, obuku za samostalni život. Ovo predstavlja značajan korak u razvoju servisa podrške koji bi trebalo da omoguće punu socijalnu uključenost i samostalnost osoba sa invaliditetom. Stanovanje uz podršku finansiraće se iz republičkog budžeta, dok će lokalne samouprave finansirati usluge personalne asistencije. Usluge socijalne zaštite podeljene su u sledeće grupe: 1)usluge procene i planiranja - procena stanja, potreba, snaga i rizika korisnika i drugih značajnih osoba u njegovom okruženju; procena staratelja, hranitelja i usvojitelja; izrada individualnog ili porodičnog plana pružanja usluga i mera pravne zaštite i drugih procena i planova; 2)dnevne usluge u zajednici - dnevni boravak; pomoć u kući; svratište i druge usluge koje podržavaju boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju; 3)usluge podrške za samostalan život - stanovanje uz podršku; personalna asistencija; obuka za samostalni život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu; 4)savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge - intenzivne usluge podrške porodici koja je u krizi; savetovanje i podrška roditelja, hranitelja i usvojitelja; podrška porodici koja se stara o svom detetu ili odraslom članu porodice sa smetnjama u razvoju; održavanje porodičnih odnosa i ponovno spajanje porodice; savetovanje i podrška u slučajevima nasilja; porodična terapija; medijacija; SOS telefoni; aktivacija i druge savetodavne i edukativne usluge i aktivnosti; 5)usluge smeštaja - smeštaj u srodničku, hraniteljsku ili drugu porodicu za odrasle i starije; domski smeštaj; smeštaj u prihvatilište i druge vrste smeštaja. Članom 41 Zakon definiše korisnike prava i usluga socijalne zaštite. Među maloletnicima, između ostalog, apostrofirana su deca i mladi sa smetnjama u razvoju - telesne, intelektualne, mentalne, senzorne, govorno-jezičke, socio-emocionalne, višestruke - čije potrebe za negom prevazilaze mogućnosti porodice. Među punoletnim osobama, između ostalog, apostrofirane su osobe čije blagostanje, bezbednost i produktivan život u društvu su ugroženi usled invalidnosti, naročito ako imaju telesne, senzorne, intelektualne, mentalne teškoće ili teškoće u komuniciranju, a usled društvenih ili drugih prepreka se suočavaju sa funkcionalnim ograničenjima u jednoj ili više oblasti života.
  • Za slepe i ostale osobe sa invaliditetom su izuzetno značajne Usluge podrške za samostalan život. Evo kako to formuliše ovaj zakon: Član 45 Usluge podrške za samostalan život pružaju se pojedincu da bi se njegove mogućnosti za zadovoljenje osnovnih potreba izjednačile s mogućnostima ostalih članova društva, da bi mu se poboljšao kvalitet života i da bi mogao da vodi aktivan i samostalan život u društvu. Usluge podrške za samostalan život obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, osim ako ovim zakonom nije predviđeno da ih obezbeđuje Republika Srbija. Članom 61. Zakona predviđena je mogućnost da se usluge razvijanja radnih sposobnosti i radnog angažovanja korisnika pružaju u ustanovama socijalne zaštite i radnim centrima, u skladu sa odredbama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ukoliko ustanove socijalne zaštite koje su osnovale Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava ne mogu da pruže usluge socijalne zaštite u potrebnom obimu, usluge u postupku javne nabavke može pružiti licencirani pružalac usluga iz privatnog sektora (čl. 64). Naručilac usluga obezbeđuje najkvalitetnije i najekonomičnije usluge, ali mora voditi računa o interesima korisnika, a pružalac usluga mora poštovati standarde kvaliteta usluga (čl. 66). Lica koja su smeštena u ustanovama socijalne zaštite učestvuju u plaćanju troškova smeštaja ako imaju sopstvene prihode (prema kriterijumima koji se utvrđuju podzakonskim aktom). U troškovima smeštaja učestvuju i srodnici lica koje se smešta u ustanovu socijalne zaštite, a koji su obavezni da ga izdržavaju, ukoliko to lice nema dovoljno sopstvenih prihoda. Ukoliko korisnik i njegovi srodnici nemaju prihoda dovoljnih za plaćanje smeštaja, naknada troškova smeštaja obezbeđuje se iz Budžeta Republike. U tom slučaju, ukoliko korisnik poseduje nepokretnu imovinu, na tu imovinu se stavlja hipoteka kako bi se, po prestanku smeštaja, refundirali troškovi iz imovine korisnika. Član 68-72. U članu 79 nabrajaju se vrste materijalne podrške. Ove podrške korisnici ostvaruju putem novčane socijalne pomoći, dodatka za pomoć i negu drugog lica, uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica, pomoći za osposobljavanje za rad, jednokratne novčane pomoći, pomoći u naturi i drugih vrsta materijalne podrške, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za njegovo sprovođenje. Pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica u ostvarivanju osnovnih životnih aktivnosti (čl. 92, st. 1). Pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ostvaruje se u postupku regulisanim Zakonom o penzijsko-invalidskom osiguranju, u čijem članu 41 stoji da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod lica kome je usled telesnog oštećenja, oštećenja čula vida koje uzrokuje gubitak osećaja svetlosti sa tačnom projekcijom ili se vid postiže sa korekcijom 0.05, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba i koje ne može da ustane iz kreveta, da se kreće unutar stana bez upotrebe pomagala; da se hrani, svlači, oblači ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica. Pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica ima osoba kojoj je na osnovu propisa o penzijsko-invalidskom osiguranju utvrđeno telesno oštećenje od 100 procenata po jednom osnovu, ili da ima trajni organski poremećaj neurološkog ili psihičkog tipa (čl. 94). Sada pravo na uvećani dodatak ima i lice koje ima više oštećenja, s tim da nivo oštećenja iznosi po 70% i više procenata i to po najmanje dva osnova. Iznos uvećane naknade se usklađuje sa indeksom potrošačkih cena dva puta godišnje. U prethodnom zakonu postojala je odredba po kojoj se pravo na negu i pomoć priznaje od dana podnošenja zahteva, ako su u tom momentu postojali uslovi za njegovo priznavanje. U ovom zakonu takva odredba ne postoji. Sada imamo u praksi situacije da se priznaje od dana podnošenja zahteva ili od dana utvrđivanja stepena telesnog oštećenja. Usvojeno je i rešenje po kome jedan od roditelja koji nije u radnom odnosu, a najmanje 15 godina neguje svoje dete koje je ostvarilo pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, sada ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog primanja u visini najniže penzije, kada navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzije, ukoliko nije ostvario pravo na penziju.