Slepa žena i beli štap-Mr.Tihomir Nikolić

Pri razmatranju tematike o ženi suočenoj da nosi beli štap, treba, pre svega, znati da su Brajevo pismo i beli štap dva osnovna obeležja slepoće. To znači da smo prihvatanjem Brajevog pisma i belog štapa prihvatili i slepoću. Korišćenje belog štapa i Brajevog pisma, kao komunikativnog sredstva u čitanju i pisanju,čini slepo lice nezavisnim. Ljudi se moraju boriti, da bi ostvarili pun razvitak svih svojih unutrašnjih i spoljašnjih potencijala. Da bismo u tome uspeli, potrebno je da postignemo, ne samo fizičku, nego i samostalnost ličnosti u najširem smislu reči.

 

Što se tiče korišćenja belog štapa, ukazaćemo na neke elemente koji su često presudni, a od ogromnog su uticaja na slepu ženu.

Naše ponašanje je pod velikim uticajem spoljašnjih faktora kao što su: porodica, ekonomski status, okolina, ideološka, kulturna, religiozna, intelektualna uverenja i drugo. Takođe su važne i godine. Svakako da će devojka slepa od rođenja, koja je pohađala školu za slepe i kurs samostalnog kretanja, u prvom trenutku i bez teškoća prihvatiti činjenicu da treba da nosi beli štap. Za omladinku, koja je tek oslepela, kod koje nije formiran pravilan stav prema pomagalima za slepe i slepoći uopšte, situacija može da bude potpuno drugačija. Šta oseća ta devojka kada se suoči sa činjenicom da je prisiljena da se prihvati belog štapa pri kretanju ulicom? Nestabilnost i prirodna kontradikcija prirodne su i karakteristične za omladinu, kada devojka nije prihvatila uslove života slepe osobe, mogu postati instrument odbacivanja belog štapa. One će ga doživeti kao sredstvo „naglašavanja njenih nesposobnosti“, privlačenja snažnije pažnje na sebe. Činiće joj se da je svi posmatraju, a beli štap će postati izvor sramote i nesigurnosti. Često se ova psihološka nesigurnost pojačava i kinetičkom nesigurnošću.

S druge strane, možemo se zapitati neće li njen hendikep tek tada postati uočljiviji, da li će njena zavisnost biti evidentnija, neće li je baš tada mnogo ozbiljnije posmatrati kao „sirotu devojku“ kako strpljivo sedi sama na klupi čekajući da je neko povede, dok svi iz njene okoline nekud odlaze, ili ako je vide oslonjenu o ruku osobe koja, pošto je preda, žuri u lični život? Prosta nemogućnost donošenja i izvršavanja takvih odluka kao što su odlazak kući ranije iz bilo kojih razloga, ili odlazak iz kuće u neku neodložnu kupovinu od značaja za svakodnevne potrebe -- bez obzira šta bi to moglo biti -- dakle, ta nesposobnost može da postane izvor osećanja besa i frustracije.Međutim, potčinjavanje tuđoj volji, koje ona može da smatra korisnim, može svakako da bude izvor većih stresova.

Kod slepih muškaraca se ovakve situacije javljaju u manjoj meri. Istorijski gledano, žene su uvek zaostajale za muškarcima, jer su trpele viši stepen potčinjenosti, što ih čini zavisnim, teško im je da se oslobode zavisnosti, ne samo kao ženi, nego više od toga, kao slepoj ženi. Samostalno kretanje postaje izuzetno značajno baš zaostvarivanje društvenih kontakata koji se ne mogu odvijati u prisustvu pratioca koji u potpunosti ispunjava dužnosti pomagača, ali ometa puni socijalni kontakt slepe osobe sa trenutnomn ili stalnom neposrednom okolinom. Nema sumnje, beli štap omogućava kontakte na bazi mirnog, tihog, prećutnogn prihvatanja hendikepa od strane drugih. Na to se često gleda kao na pogrešan put, kao na halo-misteriju, nešto čemu ne vidimo perspektivu i slično.

Iščezavanje ovih pojava će uglavnom da zavisi isključivo od tih istih odnosa u kojim će se drugima omogućiti da shvate da slepoća nema nikakve veze sa intelektualnim, emocionalnim i socijalnim kapacitetom i individualnim mogućnostima.

Za svakoga je važan dobar fizički trening u smislu bavljenja gimnastikom, ili nekim drugim sportom,ali je za slepe to mnogo važnije, jer su oni skloni mirovanju na račun vlastite nesposobnosti za samostalno kretanje i raznih drugih oblika inhibicije. ovaj sindrom se otklanja dobrom i pravovremenom obukom za samostalno kretanje, a mora da se iskoreni,pošto rigidnost i strah oštećuju ravnotežu, refleksne i motivacione reflekse. Možda nam se čini lakšim da se oslanjamo na nečiju ruku, ili da uopšte nigde ne idemo, nego da se predamo pomagalu koje nam ne služi kao oslonac, već kao vodič na putu kojim samostalno koračamo. Sasvim je prirodno da nam se na početku obuke događa da udaramo i saplićemo se o predmete i prepreke iz straha od gubljenja ravnoteže kada ne znamo gde smo i na šta ćemo nagaziti. Kako obuka teče, sve bolje ovladavamo sposobnošću samostalnog kretanja, tako da nam događaji sa početka obuke postaju samo ružna prijatna prošlost. Naše samopouzdanje i poverenje raste.

Drugi aspekt problema, koji treba imati u vidu, tiče se ženske taštine, koja igran veoma važnu ulogu. Mlada žena će se sigurno suprotstaviti belom dugom štapu kada odlazi na ljubavni sastanak. Međutim, još snažnije će se suprotstaviti pratiocu u sličnim situacijama kada njena nesamostalnost u kretanju dolazi do izražaja. Srećom, ono što smo ipak mogli da uočimo među nama, je da automomija pobeđuje tako što se beli štap na kraju doživljava samo kao instrument koji nam omogućava da vodimo samostalni život, integrisani u društvo koje od svakog traži da ispunjava zadatke u skladu sa svojim pravima i obavezama.

Znamo za mnoge mlade žene koje su se u početku plašile da dotaknu beli štap negodujući na već opisan način. Međutim, čim se prevaziđu početne traume, shvate prednosti sposobnosti da se na ciljn stigne bez pomoći pratioca. Tada često izražavaju svoje kajanje što se ranije nisu priklonile belom dugom štapu. Shvate da su uzaludno gubile vreme bespotrebno opterećujući sebe i druge.

 

Ne smemo zaboraviti da se okovi zavisnosti razvijaju i razbijaju u skladu sa mogućnostima i željama onih koji u datom trenutku mogu, ili ne mogu dan izvršavaju dužnosti pratioca.

Ovaj problem smo uglavnom sagledavali sa lične, subjektivne strane. Uz već rečeno, moramo da priznamo da se ona nije mogla da izbegne. Snažanuticaj porodice, uprkos svim manifestacijama samostalnosti u slučaju slepe žene, je suština svih problema. Ovom problemu treba da posvetimo čitavo poglavlje -- poglavlje koje se mora n napisati da bismo osposobili sve slepe mlade žene da se pravilno suprotstave ovom uticaju i da ga neutrališu. Inače, uticaj porodice je u izvesnoj meri razložan, ali je, s druge strane, dokazano da je više štetan nego koristan
za postizanje pune lične samostalnosti i socijalne integracije slepe žene.