Beli štap i savremena tehnološka dostignuća u samostalnom kretanju i orijentaciji slepih lica-Mr.Tihomir Nikolić

            Samostalno kretanje i čitanje su dve aktivnosti u kojima su najviše izraženi hendikepirajući efekti slepoće kao stanja invalidnosti.
Slepo lice se kreće samostalno na četiri načina: uz pomoć belog štapa, psa-vodiča, elektronskih pomagala i uz pomoć pratioca – živog čoveka.
Svaki od ova četiri načina ima svoje prednosti i nedostatke.
Živo oko čoveka je najpouzdanije za slepo lice, ali se ono smatra nužnim zlom, osim ako to nije drugačije rešeno.
Pas-vodič je prava zamena za živo oko čoveka, ali ostaje samo kao dobra, prava zamena, ne i kao najbolje rešenje u datom trenutku.
Ostali su beli štap i elektronska pomagala.
            Beli štap je zvanično proglašen koisnim sredstvom za samostalno kretanje slepih u februaru 1931. kada je bogata slepa gospođa Habermas podelila bele štapove grupi slepih ljudi sa željom da im on posluži pri uspešnom otkrivanju prepreka i zaštiti od saobraćajnih nesreća pri njihovom samostalnom kretanju. T Tako je beli štap postao sredstvo i simbol učešća slepih u javnom saobraćaju.
Kasnije je Amerikanac Huver razradio tehniku dugog štapa. Iako je štap ostao beo, Zaboravilo se na to, pa danas ljudi govore samo o dugom štapu – barem je to tako u stručnim krugovima. Dakle, dugi štap je i dalje beo, ali se njegova dužina promenila. Naime, dužina beloga štapa se određivala prema visini korisnika – manja je za 30 santimetara od visine korisnika. Danas se beli štapovi izrađuju u veličinama od 95-135 santimetara, po pet santimetara razlike. Primena tehnike dugog štapa podrazumeva: pravilno držanje štapa, pravilno držanje tela, pravilno hodanje, ritmično kretanje nogu i štapa i pravilno korišćenje orijentira.
Jedino udovoljavanjem ovim pravilima, tehnika dugog štapa postaje izvrsno sredstvo za samostalno kretanje uz sve ostale nedostatke i prednosti drugih načina samostalnog kretanja slepih.
Štap ima dugu tradiciju sredstva za kretanje slepih, ali je u tehnici dugog štapa dobio svoju pravu vrednost.
Slika slepca sa tojagom je dugo prisutna u beletristici. Takvog jednog nam slika Luj Stivenson u svom delu »Kidnapovani«. Nešto pozitivniju sliku slepog lica sa štapom nam daje Džeims Džojs u »Uliksu«. Slep čovek tu ritmično korača i lupka, kucka štapom da bi (po Džojsu) poremetio mir kojim je okružen, ublažio strah od tišinee.
Nastupom tehnike dugog štapa su se javili stručnjaci koji ovom tehnikom dobro vladaju, i koji će da obučavaju druge ovoj tehnici. Tako je počelo proučavanje i stvaranje teorija i koncepcija obučavanja samostalnom kretanjuslepih lica. Istovremeno se i sama tehnika razvijala i poboljšavala. Danas kao granu tiflologije imamo mobilnost i orijentaciju slepih lica u prostoru.
Jedan od nedostataka kretanja belim štapom, tehnikom dugog štapa je prekasno otkrivanje prepreka i nemogućnost otkrivanja prepreka u nivou gornjeg dela tela. U pomoć je pozvana elektronika. Ona je u stanju da samo ukaže mnogo ranije na postojanje prepreke.
Međutim, slepom je ostao strah i briga o kakvoj se prepreci radi. Osim toga, elektronika je tehnološki ograničena da reši pitanje sagledavanja prostora u cilju orijentisanja u njemu. Slepo lice ne može da uz pomoć trenutne elektronike u nepoznatom hotelu odmah da pronađe recepciju, stepenice, lift i sl. To sve  mora da  mu pokaže videće prisutno lice. Slep čovek ne može da odmah odredi potrebnu stazu u metrou i drugim arhitektonskim kompleksima. Osim toga, drugačija je javna reakcija kada se u kompleksu izgubi videće lice od reakcije te iste javnosti u slučaju slepog lica.
Elektronika je krenula u borbu. Stvoren je laserski dugi štap sa tri detektora koji otkrivaju prepreke u tri nivoa tela: gornjem, srednjem i donjem – na zemlji. Međutim, nije osvojio tržište. Stvoreno je mnoštvo ultrazvučnih i infracrvenih pomagala, ali je u rukama slepog čoveka ostao da se belasa štap izrađen od raznovrsnih materijala: plastike, metala (tvrdihh i mekih, lakih i teških), fiberglasa i sličnih, prilagođenih džepu slepih korisnika.
Elektroničari nisu želeli da unište beli štap, već da pomognu. Uhvatili su se u koštac sa rešavanjem problema navođenja. Na ulazima u javne ustanove, na automatima i semaforima su postavili reaktivne releje koji zvučnim signalima reaguju kada im se približi lice koje nosi minijaturni uređaj koji reaguje u kontaktu infracrvenih zraka sa releja. Tako slepo lice može lako samostalno da pronađe automat, semafor, ulaz u javni objekat i sl. Releji mogu da reaguju i porukom tipa: »Ovo je robna kuća, semafor, automat za novac« i slično. Urađeni su i uspešni eksperimenti vođenja slepih lica kroz arhitektonski složene objekte uz pomoć kompjutera, ali ovaj način pomoći nije zaživeo. Naime, slepo lice u rancu nosi prijemnik, a iz kompjuterskog centra mu se daju obaveštenja kako da se kreće. Ovaj ranac je činio slepoga previše upadljivim. Bez obzira na svu moć, elektronika nije nadvisila beli štap. On je ostao snažno sredstvo od velike koristi slepima.
Pravo je slepog lica, a i stvar ličnog izbora, da se opredeli za način samostalnog kretanja. Jedina mu je obaveza da svojim izborom ne sme da ugrozi druge učesnike u saobraćaju. Tu mislim na one slepe, koji se kreću bez ikakvih pomagala. To je opasno, nije fer prema drugima.
Samostalnim kretanjem slepo lice na najbolji način obezbeđuje svoju privatnost. Nije dobro da potcenjujemo one slepe koji su ovaj problem rešili stalnim pratiocem, organizovanom mrežom pratilaca. Naprotivm, treba da uvažavamo njihovu sposobnost da oko sebe okupe ljude koji će im obezbeđivati potrebnu pomoć. Dugi beli štap je sigurno najjeftinije kompetentno sredstvo za samostalno kretanje slepih. Stalno potvrđivanje njegovih vrednosti je potrebno i korisno, da bi se što više slepih odvažilo na samostalno kretanje, a do belog štapa će, uz sve postojeće teškoće, najlakše doći. Prošlo je 70 godina od zvaničnog priznavanja belog štapa kao simbola prisustva slepih u javnom saobraćaju. Štap ne mora ostati kao sredstvo nečijeg kretanja, ali je dobro započeti njime i prokrčiti samostalni put u svet do stalnog životnog druga i pratioca.