Eho lokacija i beli štap – perceptivni štap-Mr.Tihomir Nikolić


EHO LOKACIJA I BELI ŠTAP – PERCEPTIVNI ŠTAP

Škola “Milan Petrović” u Novom Sadu je u aprilu 2013. Godine organizovala seminar o primeni eho lokacije u samostalnom kretanju slepih I slabovidih lica. Glavni predavač je bio gospodin Danijel Kiš. Imao sam mogućnost da sa njim razgovaram, pa ovde prenosim deo toga razgovora. Eho lokacija je system otkrivanja, lociranja prepreka nap utu odašiljanjem zvučnog signala san eke tačke nap putu. Taj zvuk se odbija o postojeće objekte I moguće je locirati ih. Eho lokacija podrazumeva korišćenjebeloga štapa. Međutim ne koristi se dugi Huverov štap, već “Kišov”, perceptivni štap.evo šta o tome kaže samgospodin Kiš:
“Štap je kompenzacija za vid, kao što su i uši. Oba, štap I eho lokacija, su podjednako važni. To vam je kao kada lice sa zdravim vidom upitate koji vid radije koristi – periferni, ili centralni? Oba čine vid, ali sa dva različita aspekta: ne mogu jedan bez drugoga.
Eho lokacija je periferni vid, a štap bi trebalo da bude centralni – zar ne?

Nešto slično tome. Mogli bismo da koristimo tu analogiju.
Pominjali smo Huverov štap, a sada imamo Kišov štap?
Da, moj štap. Koristi se puna dužina štapa. Treba da odgovara visini korisnika, najmanje do vrha nosa. Ovu tehniku pune dužine štapa nazivamo perceptivnim štapom. To je, doista, osnov za aktiviranje perceptivnog sistema. Huverova tehnika je uvedena pre više od 65 godina. Ona je stvorena kao jedini pristupovom problemu. Stvorio ju je videći čovek. On je učinio pedagoški pogodak za ono što bi po njegovom mišljenju bilo korisno slepima. U to vreme slepi nisu bili tako aktivni; nisu imali posao; nisu bili toliko aktivni u društvu. U to vreme se nije moglo da zamisli ovo što slepi imaju i mogu danas. Uopšte nisam protiv, ne vodim borbu protiv pionira dugog štapa. Mi jednostavno smatramo da je vreme da krenemo napred. Tehnika je uvedena, pokazala je određenu efikasnost, krajnje je vreme da krenemo napred. Mi smo razvili tehniku koja se lakše uči, lakše podučava i kojom se brže lakše ovladava u svim životnim dobima. Naš najmlađi polaznik je dete od 16 meseci. Obučavali smo decu sa više invaliditeta. Obučavali smoljude u invalidskim kolicima; ljude sa amputiranim nogama; obučavali smo ljude u svim zamislivim životnim situacijama. Reč je o štapu čija dužina odgovara visini korisnika. Vrh štapa pada za dužinu visine korisnika. Dobro, odrasli će malo više pružiti ruku, pa stog dužina štapa može da bude nešto kraća, ali dete ne pruža ruku. Posmatranjem smo došli do validnih naučnih saznanja i stvorili smo teorijsku osnovu da verujemo da je naš perceptivni sistem najaktivniji u prijemu informacija koje opažamo, ako ih priamo sa udaljenosti koja odgovara našoj visini. Na toj udaljenosti se naš perceptivni sistem najefikasnije ponaša, reaguje, pokreće. Kao i videći, vi gledate dalje i bliže od te povoljne tačke, ali je ova udaljenost najbolja.
Ona pokreće naš perceptivnin sistem i kaže nam: - Hej, pazi, tu imaš prepreku. – I ona je zbog toga važna. Ako je štap kraći, uvideli smo u mnoštvu slučajeva, naročito kod ljudi sa neurološkim oštećenjima i kod dece, da perceptivni sistem ne priznaje taj kraći štap – a on je prirodna produžena ruka toga perceptivnog sistema. Stoga, u tom slučaju, perceptivni sistem nije do kraja aktiviran. Dakle, potrebna je puna dužina štapa. Huverov štap je suviše mehanički, vojnički. Sigurno znate da je on bio namenjen i razvijen za lica oslepela u II svetskom ratu, ili kao posledica rata. Uglavnom je reč o ratnim vojnim invalidima. Samo su oni mogli da prihvate taj mehanizam i disciplinu pokreta.
Mi smo stvorili i razvili mnogo prirodniji pristup. Stvorili smonešto sa više smisla. Razvili smo nešto što ima više smisla, biološku osnovu, nešto što je bliže viđenju, nešto što je bliže mehanizmu opažajnog procesa. Sigurno je da huverova tehnika ne odgovara opažajnom sistemu i procesu kod deteta.